Jun 6, 2014
Nenad Zorić
0 komentara

Šargarepu prodaju na vezu ili kilo

Identično ovom simbolu Rolingstonsa sa slike izgledala je moja faca kad sam stao pored kancelarije u „Vašington postu“ i na staklu do ulaznih vrata pročitao: Bob Vudvord.

– Jel’ on tu? Možemo li ga videti?
– Ne, nije došao. To je cena slave, odgovorila mi je izvesna Meri Pet, istraživački novinar.

Hteo sam još nešto da pitam ali ju je pozvao neki bucko koji je sedeo u boksu, sa velikim računarom ispred i dosta krofni pored. Dotični je zadužen za banke podataka, kako oni to zovu. Američka verzija Dragoslava Grujića iz „Vremena“. Samo što kod Draže nema krofni. Ostao sam još neko vreme ispred tog stakla. I imena.

Možda vama to ništa ne znači ali je meni značilo mnogo. I sad mi znači.
Jače nego Pinkiju kad je video Tita, gotovo isto kao kad sam Tirketu stisnuo ruku u bifeu Ateljea 212…ma više nego Vučiću ručak sa Angelom Merkel i malo manje nego kad mi je Lekić dao prvu naslovnu u „Statusu“.

Eh, veliki Vudvord. Da živi i radi u Srbiji bio bi samo jedan od.
Lako mu je bilo da istražuje u Americi. Dođi ti pod šajkaču pa da vidiš šta je produkcija.

Ovde, kao što znate, ima onoliko vrsnih novinara koji dnevno plasiraju po najmanje tri ekskluzive.
Bilo bi i više tih informacija pošto smo u suficitu i sa „dubokim grlima“ ali razmažena novinarska banda koja ne radi u tabloidima neće da se javi kad ih pozove neki srpski Mark Felt. Ili barem neće uvek.

Ostali hoće. Ko prvi pozove ima naslovnu.
Oni to, pa urednici vredni tabloida predanih, zovu „živim od trafike“.
Šta će mučenici, misle da je anarhija jednako tržište.
Ali im prolazi.

A koliko tek Huvera imamo u Srbiji majci.
I posle mi neko priča kako informacija nije roba.
Jedan pre oko godinu dana na „TV Atlas“ u Crnoj Gori za puna četiri sata pored svakojakih stvari pomenu kako ima i podatke. Nije više na izvoru, ali vredno sakupio dok je bio.

Ti domaći Huveri i Huverčići sipaju ko da dug vraćaju, samo daje, nudi…zli jezici kažu da zbog lenjosti novinara i urednika čak i gotovi tekstovi stižu u redakcije.
Posle samo prekopiraš i staviš uzvičnike.
Uzvičnik je, to zapišite, srpski doprinos evoluciji novinarstva. Moraš da podvikneš na čitaoce.

Inače, ovo Perikleovo doba srpske pisane reči počelo je kad su strukture sklonile Raju a naslednici doveli vrsne profesionalce koji znaju verodostojno da prenesu čitaocima ono što im, opet strukture, šapnu.
Nije to kao u zaostalom svetu. Od tad ovde tabloidi podržavaju vlast. Nije važno koja je. Pos’o je pos’o.

To je jedan segmet procvata ove profesije.
Drugi je, pa svaki savršen projekat ima nekoliko segmenata, patentiran kad je jedna ovdašnja snajka preporučila drugaricu da je zameni jer ona mora nešto do Trsta. Nije baš do Trsta, ali tu negde.
I onda je drugarica počela da uređuje.

Ako se i desio neki propust ili je pogrešno interpretirana politika četiri stuba, to je bilo do urednika koji nemaju sluha.
„Draga, izvini, pa nisam te tako razumela…“, pravdala se onomad jedna potresena urednica kad je sa druge strane urednica svih urednika i urednica sipala zamerke u slušalicu.

Treći segment novinarske revolucije i evolucije, koju će tek primeniti svet, je oglašavanje.
Piši ti bato šta ’oćeš, praviti ti seko emisije koje ‘oćeš ali ako nema reklama nema ni para. A para inače nema.

U okviru ovog segmenta primenjen je još jedan inovativni proces. Na trulom zapadu kompanije oglašavaju svoje proizvode u medijima koji imaju za njih potreban broj publike i istovremeno pripadaju njihovoj ciljnoj grupi.
E, u Srbiji je to drugačije.
Možeš imati tiraž koliki hoćeš, rejting još veći ali to ne znači da ćeš dobiti reklamu. Tačnije, dobićeš je ali da budeš dobar i ne skrećeš ideološki. Skreneš li, ćao tuti, nema reklama.
Ne mora Srđan ni da pozove. Samo ukapiraš da nije pušten novac. I onda peglaj.
Sledeći put ćeš da paziš.

TU SMO. Nova vlast ne bi bila nova kad sve to ne bi usavršila. A najnovija srpska vlast je to usavršila do perfekcije. Samo zamenjeni igrači.
Umesto Srđana ili Dragana odlučuje Goran. Mada vele da sarađuje i Srđan

Gro ekipe je, pak, ostaLo nepromenjeno jer pametna vlast zna odavnina da ako je Turčin krvav do lakata poturica mora biti do ramena.
Em mogu da kažu kako ništa menjali nisu em se ovi upinju više nego što treba da se dokažu i zadrže apanažu.
Ovo zazvuča kao stih. A novinarstvo je ko pesma. Mora da je doboljno pevljivo, da uđe u uši. Ko ne veruje neka prvom prilikom pogleda vesti.

ISTINA, većina današnjih urednika je one prošle i lično simpatisala više nego ove.
Ali novčanik simpatijama ne veruje.
Primeni isto, pa će i na kontu, valjda, biti isto.

Tada je bila logika da oni ne valjaju, da gluposti prave, srču ostavljaju… ali su naši. A i ako ih kritikuješ em će biti onih poziva koje pomenuh em doći će gori.
Logika, totalno pogrešna, je bila da kritikom jednih na vlast dovodiš druge.

A kad su ti gori došli sad još gore mora da se prećutkuje, pegla ono od ranije, žmuri na propuste, a kritika je forma za fioku…
Sećate se kako je „Blic“ pisao za vreme izbora 2012. Pa „Ekspres“ da im pozavidi.
Zato sad moraju da pišu ovako kako pišu.

Nije se mislilo na vreme.
Kao što ni tadašnja vlast nije mislila da će ikad otići u opoziciju i izgubiti u medijima poziciju, tako i mediji sad moraju da improvizuju. I šta god uradili opet ne valja. Svako malo ih podsete na ono od ranije.

Gledam onomad Milovana Drecuna kako kuka da 12 godina nije mogao da radi. Ljudski je pokušati da razumeš ali je razumno podsetiti tog istog Drecuna na grešku u proceni da će Sloba vladati večno.
Ljudi, a i vi novinari, svaki mandat je kraći od radnog veka. Uzmite se u pamet.
Evo vidite kako je prošao Milovan.

OVIH DANA JE AKTUELNA PRIČA O CENZURI.  Odmah da vam kažem da je ima. I da nije od Vučića zasađena.
Autocenzura je dabome cenzura.
I, jako važno, nije autocenzura samo do autora koji ima manjak volje, želje, petlje ili višak naklonosti prema nekome već je prvenstveno iz predostrožnosti ili zbog primera koji su mogli da posluže kao dobri ali se uzimaju kao pokazni.

Kad se desio onomad slučaj sa intervjuom „Politici“ malo ko je podržao kolege.
Kad je zimus Jasminka Kocjan napisala šta je napisala nije bilo konkretne podrške već načelne zabrinutosti.
Kad je skinut Mašićev blog sa sajta „B92“ bilo je buke na tviteru. Jednu noć.
Kad je Škoro smenjen opet nisu, konkretno, reagovale kolege.
I onda su svi ovi, koje po sećanju pomenuh a ima primera onoliko, postali pokazna vežba kako ne treba, jer ćeš proći kao oni.

Gospodo, kad se pobuni jedan onda je to labudova pesma. Kad se pobuni 10, 15 onda imamo „Našu borbu“, „Danas“ i „Dnevni telegraf“ nastale iz „Borbe“. Imamo „Ekonomist“ nastao iz „Ekonomske politike“. I da ne nabrajam.

Pa imali su tada i ti ljudi porodice, decu koju je trebalo oblačiti i hraniti, ali su rekli: ne.
Danas to sve postalo pragmatično.
Što bi pokušao da ga pobedim kad ću uspeti da mu se pridružim.

Hoću da kažem da je od cenzure daleko bitniji kredibilitet. I integritet.
A kad izgubiš kredibilitet onda samo cenzorima ili posrednim cenzorima daješ argument da te napadnu.

Ili moraš da peglaš pa onda ono smeće od „Telepromtera“ postane simbol nezavisnog novinarstva jer prenese neku šalu na račun velikog vođe dok se poturice, kako rekoh, još dokazuju.

Gledam redovno „Utisak nedelje“. Čak sam svojevremeno pravio istraživanje o tome pa i neke nagrade mi dalo.

Olja Bećković je 90-tih sa svojom emisijom predstavljala Agoru, samo u studiju.
Trenutno ne štedi Vučića. Aferim.
Ali, ne sećam se da je ovakva bila prema Tadiću, a bilo je povoda i prilike. Ne kažem da ne treba da nastavi ali bi daleko ubojitije bilo da nije ni prekidala ono što je počela onomad na „Studio B“.

Zaštitnik Saša Janković kaže u NIN-u da „nije država jedan čovek“. Bravo. I nije.
Ali, ne sećam se nešto, a dugo pamtim, da je ovako nešto rekao i za vreme Tadića. Bilo bi i u njegovom slučaju ubojitije, neuporedivo kredibilnije…ovako ostavlja prostor za kontranapad.
Ovako to može, iako nije, da zaliči na borbu protiv SNS vlasti, a ne na borbu za slobodu.

A i kritička javnost što u ono malo preostalih medija koji na nešto liče, što na ulici ili pak na društvenim mrežama čas traži zabranu onoga što se njima ne sviđa, čas kritikuje medije zašto skidaju blogove koji im se sviđaju, a sve vreme zahteva i od jednih i od drugih da budu pravi i poprave kvalitet.

Da vas pitam nešto ozbiljno.
Tera li neko od njih prodavca na pijaci da pravi bolji sir.
Ne. Kaže kako nije nije dobar i produži.
Ostalo je na prodavcu.

Zašto onda to traže od medija.

Ljudi, svi mediji sem Javnog servisa imaju pravo da objave šta hoće ili ne objave nešto što neće. Imaju pravo i da budi naklonjeni jednoj opciji ali i obavezu da budu fer prema drugoj. Pa i kad nisu fer prema drugima, to je opet njihovo.
Naše je jedino da procenimo hoćemo li te medije konzumirati. Samo toliko.
Pošalješ im jasnu poruku, pa neka misle.
Najbolja poruka je bojkot.

Kad bi se bojkot, nekim čudom, desio tabloidi bi i dalje imali publiku ali ne bi imali politički uticaj. Velika je razlika. Ogromna. Ne bi bili oružje za uništenje političkih protivnika već specifična vrsta medija koja postoji svugde i nije srpski izum.
Kad bi se to, avaj, desilo menadment ostalih medija ne bi terao ili sugerisao urednicima da budu dobri sa vlastima koje su pak bliske sa trgovcima oglašavanja već bi ih terao da se nikako ne zamere publici.

Jer bez vlasti se može zaraditi, bez publike ne može.
Može neko vreme ali kad tiraž ili rejting postane zanemarljiv prestaće i veštačko pumpanje novca.

Ono što, međutim, možemo da vidimo svakog dana jesu uljuljkani i na promenu poslovne politike nespremni urednici i menadžment.
Jedino pregalaštvo koje su kadri da učine jeste ono prema novim vlastima. Ponude im saradnju a ti građanine dok čitaš, gledaš i klikćeš teraj kapom vetar.

Niko da napravi rez.
Možda i zbog toga što ova poslovna politika koju pomenuh nema veze sa poslovnom politikom već samo i jedino sa politikom.

OVDE NEMA PRIVREDE. Karteli u svim industrijama, nemogućnost upliva novih igrača, ništavne šanse za stvaranje konkurencije…
Mora jednom sve da stane, kako bi krenulo.
A ovde ne staje. Šlajfa u mestu decenijama, ali ne staje.

Da umesto tri ili koliko imamo trgovinskih lanaca imamo njih 10 marže bi bile manje, cene pristupačnije a mogućnost da se neko od njih naljuti pa povuče oglase bi težila nuli.
Da umesto velikih kompanija poput NIS-a, Telenora, Telekoma i Vipa imamo puta deset kompanija takve veličine onda one ne bi mogle da ucenjuju hoće li dati ili povući oglas. Ili ne bi morale da osluškuju da li je neki medij po volji vlastima. Gledale bi samo ekonomski interes.
I tako za sve. Da ne duljim.

To je, najzad, zato što u Srbiji nema nekog kao pomenuta Meri Pet koja je bila urednik ali je zbog veće plate otišla u novinare. Da, da. Pravi istraživanja koja traju od šest meseci do godinu dana i jedino ima obavezu da povremeno ubedi urednika da je ostavi na temi.
Onda takav tekst nešto pomeri i promeni.
Onda čitaoci nisu puka masa već neko od čije se reakcije strepi.

Ovde čitaoci strepe.
Ovde zaluđenici za Bobom Vudvordom u sistemu bez sistema samo mogu da navuku neprijatelje.
I zato i časni novinari po redakcijama saginju glave i ćute.
I zato ništa nema veze sa vezom.

A i ovaj naslov, kak’e veze, što rek’o Velja on ima sa tekstom. Pa jednake koliko i većina današnjih medija u Srbiji ima veze sa novinarstvom. Nikakve dakle.

Ili ima metaforičke. Zadovoljenje šakom ili kilom šargarepe kako ne bi bili kamioni štapova.

P.S.

Naslov je rečenica koju sam ukrao iz teksta moje drugarice i koleginice Ivane Pavlović tada Petrović objavljenog u „Statusu“ pre više od 10 godina.
Novinarke koja je, odgovorno tvrdim, jedan od najboljih ekonomskih novinara u zemlji kojoj ekonomskih novinara očito ne treba. Da je drugačije broj vas koji ovo čitate a čuli ste za nju ne bi bio jednocifren. Ne njenom krivicom.

P. S. S.

Dakle, bojkot. I „medija“. I „urednika“. I „novinara“.
Dok ne zasluže da im skinemo navodnike.
Dok vlast ne počne da se boji njih.
Oni publike.
A publika bude slobodna.

 

 

 

 

 

 

 

 

Povezani tekstovi: