Jun 8, 2014
Nenad Zorić
0 komentara

Kako je sport sistematski uništavan od… države

Pravljenje dece je jedina rabota koja izvođačima radova u mraku može da donese pozitivan rezultat.
Sve ostalo je, pre ili kasnije, osuđeno na propast.
Retko su i kvalitetna deca sigurna ako ih docnije ne vaspitavaš na svetlu.

Zvezda (ako je nju neko prepoznao – dobro je učinio) i srpski sport generalno su za to najbolji primeri.
U tim halama, objektima, stadionima ili rupama, jeste „dozvoljeno“ ono što nije na ulici. Ali samo navijačima. I samo u Srbiji. Nažalost.
Svi ostali bi trebalo da se drže pravila.

Međutim, jedino decenijsko pravilo u srpskom sportu je drži vodu dok majstori odu.
I zovi neko javno preduzeće da zakrpi.
I smišljaj parole, najavljuj spasioce.
I nikad, ali nikad, ne kažnjavaj krivce.
Osim jakih reči, punih TV studija, formalnog zaklinjanja i upozoravanja, ništa konkretno nije urađeno.

Verujte.
Ko sumnja neka mi pošalje odgovor ko je kriv što su marta 2010. navijači Crvene zvezde saznali da grb njihovog košarkaškog kluba (tada) star 65 godina vredi 300.000 evra. O toj, malo je reći, sramoti kao zalogu za dug sam naširoko pisao ovde.

Ako i posle ovoga ne verujete kažite mi ko je ovih dana kad je stigla vest da je FK Crvena zvezda na godinu dana izbačena iz Evrope pitao ko su krivci. Ne, svi su kukali kao da je kazna UEFA nepredvidiva poput zemljotresa.

Treba li da napomenem da Džajićeve prethodnike niko nije pitao za onaj milionski dug.
Da niko nije pozvan na odgovornost.

Ispada da je godišnje bilo po pet miliona evra duga.
Pa kako onda nije bilo stečaja lebac mu poljubim.
Sto mu Gromova, ko je za to kriv.
Sto mu pečurki, ko je pitao kad je oboliran pa doveden Džaja kao spasilac da li i koliko on može. A koliko može najbolje je napisao moj urednik Pava ovde.
Zašto niko nije postavio pitanje: a Cvele. Ili ko će biti „Cvele“.

Jedna digresija i važna napomena.
Pošto se, malo, u svoj ovoj muci sprdam sa pečurkama i Zvezdom i pošto je bar nekima poznato da volim crno-bele i to ponosno kažem svima da kažem i ovo: eh kad bi dao Bog, sreća junačka, UEFA, FIFA, Sionsi mudraci, Jehovini svedoci, Bilderberg grupa, Andrej Kozirjev, ma bilo ko da bude kažnjen i Partizan.
To želim tako mi one Đorđevićeve trojke protiv Huventuda.

Mada, plašim se da bi i to donelo rezultat koji naslućujete da hoću da postignem(o).
I tad bi bilo samo kuknjave što iz klubova,  što i iz Saveza a krivac bi bio neko treći.
Pritom se i dalje mutni tipovi vrte oko srpskog sporta, fudbala ponajviše.
I dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju, s tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitajte ovo kao eufemizam)

Neki kažu da je u čitavom marifetluku bilo i stihije, ali ne isključuju ni (zlu) nameru kako bi se klubovi što više urušili i bili što lakša meta potencijalnim kupcima.
A šta ti klubovi imaju.

Crvena zvezda je vlasnik stadiona i korisnik 16 hektara zemljišta, dok je SD Partizan vlasnik stadiona (mad tu tinja neki spor) i korisnik 10,4 hektara zemljišta.
Košarkaške sekcije ovih klubova, pak, osim tradicije i vitrina sa peharima, armije navijača i logoa i amblema nemaju apsolutno ništa svoje.

Najvažnije pitanje je čija je ta Zvezda za kojom kukamo. Čiji je Partizan.

Srpski klubovi su udruženja građana. Svačiji. Dakle ničiji.
Nema igrača. Nema lige. Nema igre. Nema publike.
No, nije sve tako crno. Ima podosta toga belog. I ima para.
Ali nema institucionalne kontrole.

Partizan i Zvezda jesu institucije i opšti interes je da njima bude dobro, ali način merenja “tog opšteg interesa” ne postoji. U politici su to izbori. I u klubovima postoje skupštine, ali je to priča u kojoj jedni biraju druge u krug, bez ikakve kontrole sa strane, i biće tako – ne samo u Zvezdi i Partizanu već i u ostalim srpskim sportskim društvima – dok ne dobiju titulare.

Konačno dolazimo do srži problema.
Nemoći države.
Do vlasti koje su svoj dugogodišnji nemar, nerad i nehat maskirale etiketama javnih preduzeća i parama svih nas.

Sećate se kako su, kad je onomad MTS postao generalni sponzor Partizana, svi zavapili kako je to odličan potez, kako treba pomoći jedan tako veliki i uspešan kolektiv, i bla, i truć, i tako redom.
Činjenica je da je KK Partizan istinski reprezent Srbije i njene košarke, ali je isto tako činjenica da ovo sponzorstvo nije bilo napravljeno po nagovoru ekonomista, već političara.
Kao uostalom i ulazak Gasproma u FK Crvena zvezda.
Činjenica je, takođe, da grčki OTE ne daje pare (ako uopšte i daje) Panatinaikosu na nagovor premijera ili predsednika države, već gleda kompanijski interes.

I?
Pa ima „i“ ali u nastavcima traljavog spasavanja i nazovi brige za srpski sport koji sistemski uništavaju oni koji se kunu da mu najbolje žele.
Oni tako decenijama istu žvaku.

Ja, na ovu temu, iste tekstove.
Ovaj je, da budem u trendu, plagijat nekih ranijih koje možete videti ispod pod onim „povezani tekstovi“.

Ako se neko posle svega pita šta je rešenje neka pogleda vertikalni niz početnih slova u ovom tekstu.

Povezani tekstovi: