Jun 1, 2014
Nenad Zorić
0 komentara

Đilas – prezime autogola

zvonoVeselko Tenžera.
Prvo je što izgovorim polaznicima na školicama novinarstva citirajući da novinari ne treba da budu hrabri jer to je posao za hajduke, već da sumnjaju.
I naglasim: ovako treba.

Da nekim slučajem predajem političku nauku počinjao bih sa – Dragan Đilas.
I tri puta ponovio: ovako nikako ne treba.

“Raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija”, ma znam.
I ne raspolažem. Neka su mu sretne rane.
No on njegov a ja moj posao.

Mnogi će ovih dana primetiti da je pad popularnosti Dragana Đilasa krenuo, gle kurioziteta, baš kad je postao predsednik Demokratske stranke.

Reći će da je karijera – začeta na Mašincu (znam ljude koji su glasali za njega samo zato jer ga pamte po dobru urađenom za studente) onda nastavljena na B92, pa politički početa kad je ono tražio Slobinu ostavku, finansijski ojačana u Češkoj i u potpunosti primenjena tokom gradonačelnikovanja – krenula na dole kad se popeo u Krunsku.

Konstatovaće, a to vide svi sem naprednog dela Srbije koji neće, da su tad na njega krenuli tabloidi, vlast, opozicija, deo njegove stranke javno, neki tajno a ostali samo u mislima.

Nije netačno da je rast političkog uticaja papirnog oružja iz Vlajkovićeve istovetan padu političkog uticaja sad već bivšeg predsednika demokrata.
Nije netačno da je nasledio organizaciju sa dugovima, na kolenima, punu nezadovoljnih a na opoziciju nenaviklih.
Nije netačno da je morao da bude predsednik u stranci koja je bila liderska samo onda kad je imala svu vlast na svim nivoima pa je njegovom prethodniku bilo lako, ili lakše, da namiri ambicije, sujete pa i novčanike članstva, dok je on morao sve to isto a imao je samo ovo poslednje.
Svoje. Koje se tanjilo.
Nije netačno da građani glasaju za vlast, da čak i oni njegovi nisu izašli, da nije isto upravljati kruzerom na koji svi hoće da se ukrcaju i starom lađom koja čak i na gorivu štedi, već jedri.
Nije, dakle, lako biti kormilar koji kofama izbacuje vodu dok se i posada i ljudi na obali smeju, jer su takvi.

Ali je najtačnije, pa dozvolite ovo je ipak moj blog, da je za sve najveći krivac Đilas sam.

Pad je mogao da se predvidi još na onom, ljudima oskudnom, mitingu demokrata na Trgu tokom izbora 2012. Tad su mnogi primetili slabu podrsku Tadiću ali prevideli, pa i sam Đilas – svesno ili namerno, da je to sistem spojenih sudova.
Pad je, da se nije uljuljkao većom podrskom od same stranke u Beogradu, mogao da se oseti brzim i bez protivničkog saplitanja formiranjem gradske uprave.
Pad je, najzad, mogao da se gotovo opipa kad je Vučić pohvalio njegov broj glasova u prestonici.

Nije to bila podrska Đilasu u Gradu, kako je ovaj vešti inženjer u koži trgovca i nevešti političar mislio, već početak političkog inženjeringa koji je za cilj imao ovo na šta je sad dovedena Demokratska stranka.

Da li je u tom trenutku trebao da kaže “idemo svi u opoziciju”, iz ove perspektive deluje dosta logično ali je onda možda bilo nefer prema glasačima, započetim projektima…ili je rezon bio “daj da držimo bar nešto”.
Možda naprosto nije imao ko da ga posavetuje.
No, čini se da je najbliže istini da nije imao ko da čuje te savete.

Kako god, po inerciji ili iz nehata započeo je drugi mandat u Gradu pored talasa zadovoljstva naprednjaka u Republici i prvi mandat u stranci na talasu nezadovoljstva članstva u kojem je i sam učestvovao.
Mislim i na širenje ali i kreiranje.

Imao je i (ponovo) grad i stranku. I krenuo na dole.

Gore pomenuto oružje počelo je da obavlja zadatak, voda da prodire u stranku, poverioci da puštaju menice, policija naloge za privođenje a protivnici da se gomilaju.
Vadio je vodu onom kofom, nekako deblokirao račune, nastavljao da vodi grad ne znajući hoće li to raditi i sutra ali verujući da hoće uprkos svojim slikama na trafici koje su ga svaki dan budile i uveravale u suprotno.

Pad je tad mogao čvrsto da se stisne u ruci. I možda spreči.
Ne. Đilas je nastavio.

Želeo je da ubaci nova lica ali je zbog neznanja ili kompromisa išao jedan korak napred tri nazad.
Ojačao je stranku sklanjanjem Nade Kolundžije ali je zato doveo Jerkovku, kadar bez dovoljno simpatija javnosti i viškom animoziteta ljudi unutra koji ne vole novodošle.
Veliko pojačanje je bio odlazak Trivanke, ali je on to brže-bolje anulirao postavljanjem na čelo gradskog odbora Balše Božovića, čoveka čija je politička težina jednaka mom uticaju na startnu petorku reprezentacije Španije.

Dakako, Vlada Todorić je ok potez ali ne možeš sa njime ići kao sa prvim pikom pa još na Voždovcu. Jedno je Vračar, drugo Voždovac.
Naprsto, on je čovek koji je potreban i može da radi kvalitetno u stranci ali nije kvalitet više koji će naterati ljude da izađu na birališta.

Doveo je profesora Stojkovića, doktora Milisavljevića, dao prostor Stefanoviću…
Bog ga je pogledao pa je i Boža Đelić sam otišao ali nije mogao da pobegde od autodestrukcije pa je terao ljude da se odreknu mandata i tako započeo nešto što stranci nije trebalo pa se uz sve probleme sa strane bavila sama sobom veliki period.

Za sve to vreme glasači su ostajali zbunjeni svime pobrojanim čemu je dodatno pomoglo prvo mrljavo zameranje a docnije opet mrljavo podržavanje Briselskog sporazuma, onda kritika vlasti tako što hvališ njenog glavnog kretora u NIN-u… sve se čitalo ako ne kao podrška a ono kao mirenje sa faktičkim stanjem.

Svime se bavio samo opozicionim delovanjem nije.

E onda je kao Dijego Simenone upao na teren pri rezultatu 4:1 za protivnika. Na političkom polju Srbije taj rezultat je bio i veći.
Osvestio se kad su ga smenili sa mesta gradonačelnika.
Ali je bilo kasno.

Poslednja kockica onog političkog inženjeringa sa početka bio je Tadićev izlazak iz stranke.
Kampanja bez kampanje, medija i para bila je sve samo ne animiranje ljudi da izađu.

I onda kad je prošao, pravi gori potez i od onog onomadašnjeg kad je promenjen neposredni izbor za gradonačelnika a koji mu je ove godine značio sve.
Dakle, posle konsolidovanja i preživljavanja stranke pristaje na izbore i na protivkandidata koji je sve vreme bio u dubokoj zaleđini zaštićen izbornim sistemom u pokrajini i potpomognut nezadovoljnima kojih je u DS uvek bilo a i biće.

Dragane, žena, puška i država, u tvom slučaju stranka se nikome ne daju.

Ako si već onoliko vremena čistio stranku loše si je očistio, ako si je spasao loše si to naplatio, ako si već pristao na izbore onda si ih bar u stranci mogao osigurati.

Sad zovi Dijega Simeonea pa zajedno gledajte video snimak na kome Fahrudin Jusufi kaže da se utakmica igra 90 minuta.
Još tačnije do poslednjeg sudijskog zvona.

Ako se pitaš za kim zvona zvona, za tobom sigurno ne zvone.
Ako drugi misle da ti je odzvonilo onda ništa o tebi ne znaju.

Bio je ovo spisak autogolova Dragana Đilasa ali ne i njegov poslednji izlazak na teren.
Tvrdim.

Gledaćete vi njega još.

 

 

Povezani tekstovi: