Oct 30, 2013
Nenad Zorić
0 komentara

Prvo lice jednine

tittNije znao ko sam. I ne svojom krivicom.
Ili je zaboravio. Svejedno.
Znao je, jedino, da ga čitam. E, za to je bio kriv.

Poznato je, naime, da je od Vardara do Triglava bilo onih koji nisu čuli za koka-kolu ili da od Horgoša do Dragaša ima još više onih koji nisu obavešteni da sudove možeš oprati hladnom vodom, ali su i jedni i drugi znali ko je on.
Svesno je to, baš tako, uredio.

Ma jok, kakav bre Tito. Pa njega ni Latinka ne čita. Više.

Ozbiljni smo ljudi, o rečenici pričamo. O stavu.
I o čoveku koji, ako je verovati agencijama, već 36 sati intervjuiše Boga dok Sveti Petar i Pavle teraju Mojsija da objavi kako je Glavonja, opet, uz Glavnog.

Bio ga je taj glas. Gotovo od kad se prvi put potpisao punim imenom i prezimenom. 
Po toj logici Lukač nije izabrao njega nego mu se ovaj izbrijanih nogu uvukao u krevet. Isti sudionici (vole da) misle kako Dragan Marković nije prepoznao rukopis nego čoveka koji ne zna da kaže „ne“. I tako redom…

Sve i da su u pravu, kako niko sledeći ništa nije naučio na greškama prethodnika.
Neće biti.
Kosi se sa logikom da su svi od Žike Minovića, preko Struje, Đinđića, Karića, Slobe do Tadića i potonjeg Vučića birali baš njega za batlera jer niko drugi nije hteo. Ili smeo. Ili bio gadljiv.
A-ha. Tiskanje na mesto koje je pokojnik držao pokazaće ko je dalje od istine.

“Uspeo sam ono što nikome nije pošlo za rukom – da radim neke stvari protiv Miloševića, onda sa Miloševićem, pa protiv njega; da radim neke stvari za Đindića, pa sa Đinđićem, pa protiv njega; pa da radim neke stvari sa Koštunicom, pa da kritikujem Koštunicu, pa da radim sa Karićem, pa da ne radim sa njim…”, javno se, ne pravdao, nego hvalio.

“I ta Mira… Da, jesam! Pa?“, rekao je dečkiću koji se tad potpisivao sa N.Z. i na razgovor došao sa bradom od dva dana kako bi izgledao ozbiljnije i kako ga ne bi oterao odmah sa vrata.
Naprotiv. Išao je od kancelarije do kancelarije u SIV-u kako bi od sekretarica našao baterije za moj diktafon.
“Pio sam kafu sa njom”, nastavio je pošto sam, kao, opravio sokoćalo (slagao sam ga, pričalo mi se, pa sam pamtio, sve mogu u zarez da ponovim i sad).
“Sednemo, ja pomenem Branu Crnčevića, ako se namrgodi, znam da nacionalna struja ide na led. Pomenem Vučelu…”, govorio je udarajući kažiprstom jedne u ostale prste druge ruke.

Jedino se na telefon javljao kao dete koga boli grlo. Sve ostalo ukazivalo je da neki uragan u Americi treba krstiti njegovim imenom. Brzo, jako, ne staje nego u prolazu kupi sve.
An pasan, rekli bi šahisti.
Ili na francuskom “En passant”, kako mu se zvala kolumna u “Nedjeljnoj Dalmaciji”. Pusti protivnika da se pomeri dva polja i “izjednači” sa njim pa ga u narednom potezu pojede. I dođe na polje ispred kojeg je nesretni pijun bio.

Takav se rodio. Samo je bio niži.
Nije isključeno da bi, da je na dunjaluk došao u praistoriji, on bio taj koji je otkrio vatru.
Logično je, dakle, da je pisao u prvom licu.

Čuj pisao, otkidao meso.
Namerno ismejavao mane. “Samo pružam šansu napadnutima da mi odgovore istom merom znajući dobro kako sam ružan i glup”, odmhnuo je rukom.
Provocirao.

Većina bi se saglasila da je sirovi Kosovac napadao jer je to posao đavoljeg advokata. Ako me – što bi Vučić rekao – pitate, bliži sam stanovištu da se branio.
Tom vikom. Tim tekstovima.
Ali, da se ne zaboravi: u tim kolumnama bilo je najmanje po tri vesti.
I svi su kupovali to štivo.
Trećina da vidi šta su uspeli da sakriju, trećina da pročita šta je o prvima otkrio i koliko će njih da boli kad dođu na red i trećina (kojoj sam ponajviše pripadao) da se smeje “lakiranim bubašvabama koje upere prst ka mesecu i – analiziraju prst”.
Bio je duhovit, oni, često, smešni.

I, napisaću jeres: bio je dobar čovek.
Onolika glava, telo koje to prati, muda od bivola i srce devojčice. Uplašene.

Pa dobro Zorzi, zašto se i drugi nisu tako branili?
Možda i jesu, samo se ovaj čuo glasnije. I dalje.
Uostalom, koji je moj interes da ga glorifikujem.
Nismo sedeli u istim kafanama jer se ja nisam odricao svog stola i ljudi za njim a on prava da bira društvo. Basket, takođe, nismo igrali jer je pravilo da u ekipi mogu da budu dva teška centra patentirao Duda tek letos, silom prilika.
Da neće možda da mi odozgore prospe varijabilu, sve u zlatnicima.

Ne. Ne pišem ovo u odbranu njegove ličnosti, nego principa.
U odbranu one rečenice, samo da ponovim.

Sudite o ovom tekstu za pola godine, tri nedelje, prema rejtingu Dnevnika kad od RTS-a naprave ono što ni Komrakovu nije pošlo za rukom.
Ne njegovi sadašnji saradnici, otići će i oni.

Da, jeste – neću otkriti toplu vodu – pravio je kompromise.
Sledeći će izvršavati. Blanko.
To je razlika koju ćete primećivati. Sve više.
E tad sudite.

Ako je Tenžera raskrinkao zaveru da novinari treba da budu hrabri kao hajduci, Milojević za života ustoličen za srpskog Ničea  a Tirke samo što nije ušao u lektiru, šta je onda on.

I Bengalski tigar (kako je krstio Slobu) i Dugouhi (kako je voleo da zove Jovicu Stanišića) i Frojd koji otriva da je felacio antisrpska zavera, za neke Dositej, za neke druge Gebels, godinama srpski Alister Kembl. Ergo, svi ovi i nijedan od njih.
Pa Tijanić.
Tijanić je – Tijanić.
Konzumiranje preporučljivo sa ledom. Sa dosta leda.

Povezani tekstovi: