Feb 25, 2013
Nenad Zorić
0 komentara

Bele zastave crne nam Srbije

polako sa belim zastavama

Suviše poštujem Zorana Panovića da bih ga nazvao onako kako će ga targetiratisvaki iole pošteni čitalac, nepotpisanog, redakcijskog komentara u novinama koje on potpisuje.
Niti je taj epitet moj manir niti je (stvarno verujem u to) Pana „od tih“. Njegova odgovornost za uslovno aludiranje na rušenje ustavnog poretka, sve pozivajući se na zdrav razum, je kolektivna.
Možda nije ni pročitao tekst kojim otvara novine, što je neoprezno za poslovično oprezne Užičane ili je i on potpao pod uticaj gomile pa poverovao u njeno rešenje na prvu loptu, što je nesvojstveno osobenjaku kakav je Zoran.

Jedan drugi Zoran, kog citira i ala i vrana, tepa mu i kuso i repato i posthumno ga tumače najčešće neuke ništarije – savetovao je da ako neki deo tela zahvati gangrena pod hitno ga treba amputirati.

No, šta da radimo ako se radi o glavi?
Ma, amputiraj, horski urlaju „mislioci“ kojih se Đinđić stideo i za života ali iz (što pragmatilnih razloga, što sažaljenja radi) to nije hteo u oči da im kaže. No, nešto sam ubeđen da bi im se sad nasmejao u facu.

Tu reč pragmatično pominje i Danasov pisac iz senke u komentaru čiji naslov deluje kao vest: „Srbija se odriče Kosova“ ali je lid i telo te „vesti“ nedvosmisleno sugerisanje da Srbija treba da amputira Kosovo zbog (pazite taj kumrovački manir) „interesa velike većine građana“.
U daljem elaboriranju osvešćeni autor (ili možda čitava grupa jer ovako pronicljivo rešenje ne može da smisli samo jedan mozak) sugeriše da je svaka borba uzaludna.
Poraz je neminovan, kaže ovaj strateg, i to poraz dramatičnih razmera i civilizacijski pogubnih posledica.

Dobro, genije, da vidimo šta ti to tačno nudiš.
Šta ta velika većina građana dobija ako te posluša?
Toga u tekstu, naprosto, nema.
Svakako, provlači se to kao eho, duh koji lebdi između rečenica i upućuje da, eto, neće više biti bremena o vratu. I ovog velikog poraza koji citirah.

Uprošćeno, ako se Kosova manemo na vreme možda „magare i ne lipše dok trava ne ozeleni“ a što ga se kasnije manemo veće muke ima da pretrpimo. Iliti, nikakva korist, manja šta.
Fraze, znači.

Međutim, strateg tu ne staje već predlaže da osim odricanja treba raditi na smanjivanju međuetničke distance i iskorenjivanju stereotipa. Lično, nemam ništa protiv da se te tenzije spuste ali, poučen prošlošću, mislim da je za to slaba vajda.
Dakako, za razliku od Danasovog ubojitog pera, nisam za odustajanje. Neka bude borba neprestana.

No, ono što me tera na ovakvu vrstu sumnje je sam ton teksta i izbor reči.
Ovo sad više nije ono „kumrovačko pismo“ već politički korektan govor tako prepoznatljiv u projektima koje su poslednjih 20 godina finansirali fondovi s one strane obale i od kojih su pojedinci napravili karijere, živeli jako lepo a pomirenja, iskorenja stereotipa i smanjenja tenzija nije bilo.
Mislim da znam i odgovor zašto je to tako: radili su neiskreno, koristeći se pogrešnim metodama, često neprincipijelno. Ali im je lično bilo veoma ugodno.
To oni kojima je poruka upućena prepoznaju.

Otuda nastavak ove, po njih dobre, prakse koju ne treba menjati. Upakovane, naravski, u narodnu ambalažu i sveopšti interes.
I ponavljanje, a i to je simptomatično, da to ne treba da se uradi zbog nekog tamo drugog nego zbog sebe. Jel’ Boga ti?

A kako to koincidira sa stavom Gintera Kirhbauma, predsednika Odbora nemačkog parlamenta koji takođe reče da to treba da uradimo zbog nas samih. Skeptičan sam da je to slučajnost.

Kao što ne mislim da je ovakva vrsta misije, eto tako ofrlje, pripala Danasu. Novinama koje imaju oreol građanske provinijencije, već dobrano dokazan u borbi za pomirenje, uređivačkoj politici koja za cilj nije prvenstveno imala tiraž već misiju ali i ekipi koja je mnogo jada videla od velikog dela današnje vrhuške iz vlasti.

Logika je, čini se, sledeća. Ako oni podržavaju ono u šta je sadašnja vlast duboko zagazila, onda to mora da je prava stvar.
Otuda i tako sročen komentar koji suštinski sugerise a formalno odobrava trenutno povlačenje poteza.

Elem, ono što bi svakako neko ko radi za Danas, tim pre što upotrebljava taj termin, trebalo da zna jeste šta je to civilizacija.
Da ona označava jasnu razliku između divlje horde, prvobitne ljudske zajednice, principa da jači odnosi sav plen od uređenih odnosa, krojenih prema pravilima.

Očito je, pak, da pomenuti strateg (a on je ovde samo povod, jedinka koja je uzeta za lakše demistifikovanje svojevrsnog pokreta za otrežnjenje) pravila smišlja za druge a izuzetke za sebe.
Da je u jednom slučaju preko potrebna borba i drugom ne, da je jedama istina od presudne važnosti a da se u nekoj drugoj prilici sa njome mora pomiriti, da je višeslojna i neki tamo koji takvu istinu ne prihvataju imaju ružičaste naočare.

Uzgred, što ti mislioci vole istinu, pa to je čudo. Samo još da im poverujemo. Staro pravilo, kog se inače držim, je da onog o čemu se najviše priča najmanje ima.

Za sve one koji će kad stignu do ovog dela teksta reći: vidi malog nacionaliste, te one vispreminije koji će mi zalepiti (mada bi mi rađe to uklesali) na čelo: šovinista sa dna kace, ali i one koji će me, kao, sažaljevati jer sam glup i „robujem prošlosti“ me baš briga.
U najkraćem.

Daleko je poraznije što će svi koji stvarno koriste zdrav razum i tako i rasuđuju posle ovakvog njihovog delovanja dobiti probavu. Oni sretniji povrate pre varenja.

Pa, ne treba meni ni neki logoreični LDP aktivista, ni oveštali komunjara, ni olinjali kralj trgova i ulica, ni ozlojeđena istoričarka, ni Danasov pisac iz senke, ni neki evropski činovnik da bih video stanje na terenu. Da bih uočio koliziju između onoga što piše na papiru i surove stvarnosti.
Savršeno i sam znam šta znači suverenitet, šta teritorijalni integritet a šta kad suveren ne sme da kroči na deo te svoje teritorije.

Ali pre svega i iznad svega znam i šta je integritet, onaj lični. Integritet pojedinca. Bez koga nema ni nacije, ni države, ni suvereniteta, ni teritorijalnog integriteta, bez koga (i te kako) nema ni zdravog razuma, normalizacije i (tako isfurane) modernizacije.
Svakako, znam i šta znači civilizacija.

Zato vas molim, u ime zdravog razuma, da me više ne osvešćujete. Da mi ne otvarate oči. Da mi ne sugerišete kako mi je izapran mozak.
Insistiram da nastavite da brinete o sebi, a o meni i ostatku građana ste se, evo priznajem, predugo brinuli.

Polako sa belim zastavama u moje ime i za vaš novčanik.

 

 

Povezani tekstovi: