Nov 15, 2012
Nenad Zorić
0 komentara

Kalifornikacija

Sutra ću u Olimpijskoj dvorani zakucati preko Sabonisa!

Da je onomad u Atini, na Dudinoj večeri pred finale sa Litvanijom, Predrag Danilović dao ovakvo obećanje – sigurno ga ne bi ispunio.
Ne bi bilo istorije.
Muškarci u Srbiji se ne bi sećali te vrele julske noći.
A žene jutra posle.

Ovako se iz, odokativno, pet miliona frustriranih duša, nebrojeno puta prolomilo: Yesss!
To su ti snovi, koji radom postaju java.
To nije kalifornikacija.

 

„Ja sam samo bio tamo kad se kolo počelo okretati“, rekao je Eliot Nes novinaru željnom bombastične retorike od čoveka koji je Al Kaponea strpao iza rešetaka.
Ljubopitljivi kolega je ostao uskraćen. Dobio je činovničku, pa ako hoćete i državničku, izjavu čoveka koji je obavio svoj posao prema (tada) važećim zakonima.
To nije kalifornikacija.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce po Lovćenu“, govorio je Petar Petrović Njegoš.
Podanici mu, braća Srbi iz čestite Crne Gore, očekivali su verovatno potvrdu svojih uverenja prema kojima je njihov vladika jedan jedini, neponovljiv i od Boga dat.
On se, pak, samo zahvaljivao tom istom Bogu što mu je omogućio da se izdvoji od njemu jednakih.
Bio je na dvoru i pisao. Ovi drugi su čuvali ovce.
Moglo je, tako sam ga ja bar razumeo, da bude i obrnuto.
Hrišćanski. Bio je to Ahil i Orfej crnogorski.
To nije kalifornikacija.

Država, ovog leta gospodnjeg a i mnogo pređašnjih leta, vapi za ljudima poput pomenute trojice delija.

Došlo neko čudno vreme, ne cene se više zakucavanja u reketu već svi deci kupuju rekete. Zavladala inflacija svakog drugog reketiranja.
Na pomen Eliota Nesa većina, šta će mukice, jedino pomisli na prohibiciju. Kad pomeneš stih ispadneš glup u društvu.
A Njegoš je, tvrde te mudre glavice, neki od bivših Cecinih frajera.
„Ako hoćeš takve snove
To je kalifornikacija“

I, pojavio se on.

Zvaćemo ga Gospodin. Iz pijeteta.
A i dok mu nabrojiš sve apozicije, ode pola šlajfne. Te prvi potpredsednik, te zadužen za odbranu, pa bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, još i ministar, onda generalni sekretar opet bezbednost, predsednik. Da ne nabrajam više.
Pojavio se on, dakle, i prozborio: Eve me! Ja ću biti taj vaš tri u jedan.
Biću, dodade, kad već insistirate i kalif umesto kalifa.

„Konačno“, graknuli su urednici tabloida vazda željni krvavog mesa.
„Paaa, dobro, aj da vidimo i to čudo“, otpozdravio je ostatak građana već oguglao na silna obećanja decenijama unazad.

Iako nisam sklon da verujem ljudima koji ne znaju da se smeju, iako sam debelo sumnjao da zna i dvokorak da napravi a ne da zakuca, iako bih se grohotom nasmejao i na samu pomisao da govori vladikine stihove naizust, bio sam u grupi koja je rekla: dobro majstore, za sad od mene palac na gore.
Ajde Ronaldo, počni da daješ golove.

Na Nesa mi nije ličio ama baš ni malo. Ma ni sa Kevinom Kostnerom, koji je u Nesalomivim glumio beskompromisnog agenta tamošnjeg ministarstva finansija, mi nije imao sličnosti.

No, kako je vreme odmicalo počeo je da mi liči na Foksa Moldera. Aman žene, polako, polako, znam, znam, ne mislim fizički. Objasniću, nastavite da čitate tekst, šta se odmah srdite.

Ova asocijacija je više zbog poklapanja sa „Dosije iks“ i onim: „nastaviće se…“. Uvek su neke tri tačke u tim izjavama. Uvek se čekao nastavak sledeće nedelje, pardon, u sledećoj epizodi.

Inače, ta sledeća epizoda prave serije je čekana i zbog toga što je bilo nade da će Molder kad tad kresnuti Skali.
Priđe on (Foks pravi) nekad, videli ste, pa se svi poradujemo da će pasti bar neki žvakenzi, eventualno laki petingić, a u surovoj realnosti majke Srbije ni toga.
Od lakog postade latentno. I tako latentno, latentno, prođe preko 100 dana. Suvih, da prostite.

Čistačicu ne računam. On mi je, pa Čistačica, kao Ibojka Suvajdžić u akciji Sablja. Čekam, kao nadam se i vi, veće igrače.

„Meni Gospodin liči na Batu u Raljama života“, čuo sam ljude u kafanama, kad pustim novinarsko uvo.
Bata, kao što znate, onoj nesretnici tamo samo najavljuje, pa najavljuje, gotovo preti, pa najavljuje… Pa ljudi, šta će, uz pivo i rakiju to poistovetili sa najavama o procesima, ispitivanju svih, čak kako sam reče i Gospodinu bliskih ljudi, i dok čekaju sledeću nedelju i novu epizodu počeli da se sprdaju sa sopstvenom sudbinom.
Valjda im tako lakše.

Trudio sam se, ali nisam ih kapirao i delio mišljenje sa njima. Nije mi ličio na Batu.
Meni je, ako već pričavamo o životnim raljama, pre ličio na Šteficu Cvek. Onako, nekako, tugaljiv, izmoren, okembešen, opet da prostite drage moje dame. Ne mora ni suzu da pusti ali kad ga pogledaš vidiš kako mu duša plače. Tuga, rođaci.

A tek kad daje izjave, koliko to samo traje. Pa traje, pa traje.
Ma jok more, gde on Henk Mudi. Gospodin nikad ne bi ni pomislio a kamoli napisao da „Bog nas sve mrzi“. On je pri stavu da smo oboleli od žutice i da “Ken nas sve mrzi”.
A i nisam mislio na to trajanje i tu kalifornikaciju.
Mada što jes’ jes’, baš nas…onako u mozak. Pa ponovi još redared.

Da se vratim na ovo trajanje izjava. Zamiljam, on da je morao da saopšti: „Poštovani gledaoci, umro je drug Tito“, davali bi Tiletu četr’es’ dana a ovaj još ne bi završio.

Dobro bre Zorzi, i ti ga mnogo odulji. Na koju si kalifornikaciju mislio.

Pa na onu od Red Hot Chili Peppers.
Na licemerni način života koji je opisan u tim vrlim stihovima.
Na trulost.
Zamajavanje.

Na san o izvitoperenim vrednostima, svemiru skarabudženom u kojekavim laboratorijama.

Na Votergejt koji to nije, na Brionski plenum koji to liči da jeste.
Nespretno imitiranje Kenedija i onog „šta ti možeš da uradiš za državu“.
Na kletvu u pravo i pravdu a u praksi kompromisi.
Pozivanje na zakone, a onda (prećutno) Titovim stopama i prema njegovoj maksimi: ne moramo se držati zakona kao pijan plota. Pa interes države je u pitanju, glavno je geslo pravdanja.

I zato mi je lažni život Holivuda o kojem pevaju Pepersi istovetan ovom domaćem lažnom životu.
O kome niko ne peva. Već čitamo tabloidizirane hvalospeve.

O jednorogu kome i dalje ne osporavam želju ali slutim da će, nažalost, ostati bez roga.

Iskreno, voleo bih da opet pet miliona građana kaže: Yesss Mister!
Ali, nema tu ni hidraulike ni japije.
No, sačekaćemo sledeću nedelju, možda bude…

 

 

 

 

 

 

 

Povezani tekstovi: