Jul 21, 2012
Nenad Zorić
0 komentara

Zorzijeva gola istina

Dođem do ćoška, bacim pogled da nema nekog od njih, udahnem, sednem u kafe preko puta i gledam.
Sam.
Ma, uvek je tu bilo nekih novinčina. Za listanje.

Imao sam običaj da to radim oko 11 ujutru ili posle podne. Tamo oko četiri. Nekad i više puta na dan. Kad nema slobodno mesto koje baca jasnu paralelu, baš se iznerviram.
Koliko sam se puta tih dana setio slikara Cvetka Lainovića i opaske mu da „prijatelja razumeš u detinjstvu, a ženu kad ode“.

Najgore što sam otišao ja. Prvo u onu kladionicu ispod „Mornara“ i dobro se ubio od lošeg vinjaka. Nedelju dana kasnije u Ameriku.
Ovo moje šacovanje se dešava posle povratka.

Dakle, kafe „Piazza“ preko puta Resavske 35. Pa odmah na prvom spratu.
Pre toga je bila Šafarikova. Još se sećam onog itisona. I po zidovima je bio. Onako mračno, bez mnogo dnevne svetlosti. No, mi srećni.
Lažem, počeli smo u „Džordžu“. Tako smo, nekrsti, zvali bife „Sveti Đorđe“ u Kondinoj u kome smo se sastajali, rastajali, pili. Pa i ogovarali.

Sve je, inače, počelo nekih tri meseca ranije kad je Ledena plavuša koja, nažalost, više ne stanuje u srpskom novinarstvu došla na FPN i ošacovala mene.
Jok more, jesam visok, ali nije me spazila fizički. Mada, kasnije je, navodno, izjavila: „Ima jedan sladak mali sa političkih, trebalo bi ga maznuti. Ti ili ja“. Umesto da je oslovim apozicijom, po kojoj ju je znala cela Srbija, ja je krstim prema onoj crnogorskoj da „žena čoeku pripada“.

Nije se sramila te pripadnosti, ali ego je čudo pa se kladim da joj je bar malo zasmetalo. I pomoglo mi.

-Koje sam ja mudo, da ti mene zoveš.

-I, molim te, nađi mi broj tvoje koleginice Ivane Petrović.

E, da, Ivana nije volela „Džordž“. Navrati po nekad, ali ne tabiri. Šta ćeš. Smerno dete, pa još oficirsko.

Aman ljudi, „Status“ je postojao i pre nas. Četiri broja izašla pa počelo da nas bombarduje.
Gde Ivana i ja važni. Nama je bilo važno.
Crna trojka iz „Reportera“ je vedrila i oblačila, kosila i ponosila a mi đeca smo bili tu da donosimo vodu, što se kaže. Bio je i Mića Marković, pa Ana Stojković…sekretarica Anja koja me zvala Mlađani.

Ej, sa dva’es’ i neku pišem za luksuzni magazin. Znate li vi da ja ni pre toga, ni posle toga, a ni do dana današnjeg, nisam napisao više od pet vesti. Ni toliko.
I dobijem naslovnu. Pa, mogao sam volu rep da iščupam.

Šta, cinici. To, prema vama, govori o kvalitetu novina kad balavurdija dobija naslovnu. Aha. Da, da. Govori. Ali o kvalitetu ljudi koji su spremni da daju šansu nečekajući da ja dobijem podočnjake kao Maršićanin a Ivani dosade unučići pa reši da piskara.

Sanjao sam takav luksuz još od vremena kad sam se navukao na Dušku Jovanić.
Eto, opet vi. Jeste uz nju išao epitet najbolje noge srpskog novinarstva ali toliki edipovac nisam bio.
Žena bre pravila onaj „M Magazin“, a ja seljačić tek došao na studije i odlepio.

Znam, vi je omladino pamtite iz „Glorije“. Šta da se radi, svaka generacija ima svoje vrednosti ili „vrednosti“. Da ste otišli do Narodne biblioteke videli biste ozbiljne tekstove, intervjue, pa i onaj koji je pravila sa Umbertom Ekom. Znam, čuli ste samo za „Ime ruže“. Zbog ovog ruže.

Elem, radim ja u takvom luksuzu.
Čuj radim, kažem pisao, izlazila mi i fotografija. Tiraž jednom planuo. Ali u Splitu. Pravio priču o fenomenu hrvatske štampe u Srbiji a ovi stavili neku cicu u šajkači na naslovnu. I planulo.

Bili smo, bre, familija.
Status je, i inače, bio porodični magazin.
To najbolje zna Pava. Em je Lekićev kum em je konstantno radio sa njegovim ženama.
Kad smo kod Pave, on me naterao da apsolviram. Dao sam 16 ispita za godinu dana.

Bilo je neke unutrašnje vezivne sile. Drugima teško objašnjive.
Onako, kao Sakramento Kingsi. Ako je Lekić bio Rik Adelman, Pava ponajviše Vlade Divac onda je Suzana najviše ličila na Majka Bibija. Plejmerker iz senke. Bosanski zvrk sa nekim kikama, volela je da me oslovljava sa Miki. Još žalim što nema „Status kluba“. Ali, gde ćeš ti ženskom mozgu objasniti.

Bilo je suvislih rasprava, žestokih sučeljavanja poput onog Tijanića i Živkovića, bilo je ozbiljnih analiza na po 10 strana sa mnoštvom sagovornika, onako školski. A „lako pismo“.
Novine za pohvaliti, pokazati, ali koje su kasnile sa izlaskom, pa su ga često nazivali i „povremenik“.

Slušali smo dobru muziku, mada smo jednom u „Džordžu“, onako kao kolektiv, gledali Cecin koncert sa Marakane. I bilo nas je sramota. Inače smo stvarno slušali kvalitetnu muziku.
Dobro, meni se omane da tako po nekad častim tamburaše za „Suzo, moja, Suzana“. Lekić me nešto onako pogled’o. Biće da sam mnogo davao muzici. Moram ga pitati.

Negde, obično oko osam uveče, dođe Lekić i donese iz „Opanka“. Zajebi ti ove sad moderne radionice, druženja i jačanje timskog duha. Duh na usta ulazi. A oni ćevapi pokojnog Vlade su baš ulazili. To je bio team building.
Nije ovde reč o hrani. Bože, kako ništa ne kapirate.
Hrana je tu bila samo garnirung. Kvaka za koju se vežeš. Evo, i sad kad imam problem sa rečenicom, samo se setim onog ćevapa. I krene.

Jel’ vam sad jasno što sam se onako urokao kad sam otišao? I posle gledao u prozore. Što „Status“ poredim sa ženom.

Nemate vi pojma, bez uvrede. I zato „ne dirajte onog čoveka za stolom, muči ga tuga neka“. Ne dao vam Bog da vas takva sudbina čeka. Nema gore bolesti od tupog osećaja u stomaku.

Zorzi, pretera ga brate.
Gospodo, ja ovo i ne pišem za široke narodne mase, naslovnu „Spektejtera“… ovo je moja priča. Koju reših da podelim. Pa ko hoće – hoće, ko neće i tako mu hvala.

A to sa preterivanjem. Pa, ne znam baš.
Nabrajajući ko sve stoji iza prvih 50 brojeva, tamo 2007, Lekić me oslovio sa „temperamentni Nenad Zorić“. Sigurno ne zbog toga što sam bio evet efendija. Tako je, nismo uvek delili mišljenje. Pa ni sad. Prema mnogim pitanjima.
Kažem vam, napisao „temperamentni“.

E, moj Lekiću. Bolest ne bira, majstore. Znam da bi bilo bolje da sam drugačiji, ali u ‘tice mleko ne biva. Kad se rodiš kao gorštak možeš samo da smršaš od muke, ali energija ostaje tu. Voleo bih i ja da nije tako. „Bar bi mi lakše zore svitale“, da parafraziram Lauševića iz jednog intervjua. Ne, nisam nikog ubio. Sem, možda, u pojam. No, ne mogu da uđem sebi pod kožu.

 

 

Ovih dana je jubilej. Slavi se (prvih) 10 godina „Statusa“.
Duća uveliko ide u školu. Igra i basket. Isti Pava.
Ivana ima dvoje, što bi žene sa sela rekle, zlatne dece. Ali baš.
Lekić je izgubio ono k od „kLekić“.
Ima Milicu. Završila prvi razred. Stigla i da se zaljubi.
Suzana ima Milicu. Od onomad i „Kontaktu“. Sve to radi sa klijentima, bato moj.

A ti Zorzi?
Pa, koči me temperament. A sad mi i saturn uš’o.
Opušteno.
Moj status (je) moja stvar.

P.S.
Kad stavrno postanem neko mudo, „Status“ će biti nedeljnik.
P.S.S.
Lekiću, već 14 brojeva mi duguješ put u London.

 

Povezani tekstovi: