Sinišu za predsednika
Sve što je Rasim gradio poslednju deceniju, Adem je srušio dok si rekao tufahija pa je Sahmir morao da šalje tekst himne najmlađem Ljajiću.
Ovako bi, u najkraćem – da ne duljim, moglo da se prepriča ono što svi znate i o čemu je mišljenje dao svako ko ima dupe.
Zašto i ja, velim, koji osim onoga na čemu sedim dok ovo pišem imam i stav a i ekstremno sam netolerantan na logoreične mudrace koji ništa suvislo ne kažu – ne bih prozborio koju.
Svi vi koji mislite da će ovo biti priča o fudbalu, nacionalizmu, verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti, srbovanju ili četnikovanju odmah prekinite da čitate tekst. Ne pada mi na pamet da polemišem.
Elem.
Čoveka držite za reč, dok ga ne uhvatite za ponos.
Mlađani Ljajić je svom guruu upravo to ponudio. No Siniša ne bi bio "stvarno najbolje" da svako malo hoće da prlja ruke. Učinio je ono za čime je ova država vapila, pa brat bratu, jedno dva’es godina. Ma više.
Nije on (samo) pokazao da ako već (pristaneš da) igraš za reprezentaciju moraš i himnu da pevaš. Nije (samo) želeo da napravi "kohezivni faktor" kako to vole da kažu sportski novinari.
To što neko poštuje Ustav ne znači da je dobar predsednik ali ako ga ne poštuje automatski znamo da nije dobar. Nije bitno ko je kakav igrač i koje je nacionalnosti, ko igra za Srbiju mora da peva himnu Srbije. Tačka.
Šta je sledeće: iz ličnih razloga neću da nosim grb FSS-a, iz verskih mi smeta dres, iz estetskih me nervira žena centralnog beka?
U svetlu novih umetničkih sloboda uskoro će postati neophodno da se ugovorom obavezuje da se neće povraćati po zastavi ili istom čistiti patos. Tako da nije Siniša kriv što ugovorom mora da tera razne ademe da se ponašaju normalno.
Čova je pokazao da pravila ne možemo smišljati (samo) za druge a izuzetke za sebe.
Pravilo je da kao građanin ove države imam pravo na sve propisano. Onda bato imaš i obaveze. Pravilo je da mogu da zaslužim nacionalnu penziju. Onda rođače poštuj ono što personifikuje onoga koji ti to daje i od koga to tražiš. U ovom slučaju državu.
Dakle, Siniša je uradio neviđeno dobru stvar.
Postavio je među. Uspostavio princip.
I ponudio "slobodomislećem" ološu da ako neće da razume može da opere rukice ili zubiće i učini nešto konkretno.
Da se ne zavaramo. Nije Siniša tako blistavog uma (pa ne daje Bog i silan udarac i sive ćelije) i u stanju da smisli recept kako preko reprezentacije uvesti standarde u društvu. A uveo ih je. Ponavljam, nesvesno.
Prostom, nazovimo je seljačkom logikom, je rekao ono što i "krug dvojke" zna ali neće da prizna. No im je tako lakše. Oni poštuju pravila dok im odgovaraju. U svakom drugom slučaju ih promene.
Pa tako pozorišni reditelj zna da podseti Sinišu na to da je imao sukob sa Vijerom, da se učlanjavao u SPS onomad, da je pljuvao ovoga ili onoga"¦ a neće da primeni isti princip i za sebe.
Ne možeš režirati i Čehova i scenske nastupe narodnih pevaljki. Možeš jer nemaš principe. Možeš, jer ti trebaju pare. Legitimno, ali onda nemoj da soliš pamet drugima. Ne, trn u tuđem vidiš ali zato balvan i svom nećeš.
I ne brane ove intelektualne gromade malog Adema, već sebe. Brane princip da se pravila menjaju prema njima.
Siniša je rekao: ne može.
Jeste, jadno je kad nekog ugovorom moraš da obavezuješ da peva himnu. Ali je još jadnija država u kojoj pevanje himne nije normalna stvar.
Najjadnije je što nam je prst na čelo stavio i vertikalu povukao čovek koji nije poznat po glavi već po nozi.
Povezani tekstovi:
