Mar 20, 2012
Nenad Zorić
3 komentara

Rekvijem za Vuka D.

"E, pa, hvala ti Neco. Biće mi za nedelju dana. Dooobro, nisi baš morao i ove Daničine da mi doneseš", govorio je moj deda Lazar svaki put kad mu dođem u posetu i donesem hrpu novina.

U mojoj familiji se, inače, vazda dosta čitalo. Mi deca (da prostite) od pozadi, tačnije od sporta, žene horoskop ili "Praktičnu ženu" dok je izlazila a stariji i ja kad sam počeo da se zanimam ko su ti na koje pizdi tata  – od naslovne.

Deda je čitao sve. Nije bio probirač, opet da oprostite na ovom (može se shvatiti) nepristojnom rečniku. Listao je i Dnevni Telegraf. Da, na to je mislio kad je govorio Daničine novine.
Lazo je, već zaključujete, bio za Slobu. Neeee, nije bio ni komunjara niti se zaluđivao idejom da će imati da stavi nešto u kljun ako sam ne zaradi. Naučio je to od rane mladosti kad je "cela kuća ostala na njemu". Dakle, nije bio ni komunista.

Častan čova, verujte mi.
Dobro, jes’ voleo Slobu. Ma, nešto se mislim, nije on toliko ni voleo Slobu koliko je imao svest o državi, verovao Dnevniku i još više koliko nije podnosio Vuka.

Ako kod njega dođem po mraku, pa moram tu da spavam, Vuka ne pominjem. Ili začepi ili nema konaka. Jesam ja njemu unuk ali se o zlu ni u gori ne govori a taman posla u porodičnoj kući jednog socijaliste.

"Ušljo (vaška, parazit koji živi u ljudskoj kosi, u nekim krajevima se koristi i naziv uška) m.m.j. gde mu je sad Mika Špiljak", znao je da opsuje kad procenim da ima vremena da stignem kući ako me istera iz njegove, pa lanem neku.

Da bio sam za Vuka. Tamo kod nas, podno Zlatara, i nije moglo drugačije. Ili si za Slobu ili za Vuka. Treće opcije nije ni bilo. Bio je neki lik koji je lepio plakate "Zrelo je" ali njega niko nije shvatao za ozbiljno.

I voleo sam ga. Priznajem.
Jedva sam čekao da stasam za glasanje. Nisam zaokruživao iza paravana, no onako kurčevito, javno. Na svim izborima. Pa i onda kad su ga Francuzi pošišali i skratili bradu je bio "Jedan za sve".
Kod dede sam odlazio sve ređe.

A tek kad sam došao u Beograd. Dane (žali Bože što taj čovek nije ostao u novinarstvu) i ja smo bili najglasniji na Štambukovom (pomenulo se ne povratilo se) fakultetu. Alibi Autor je bio i protiv Slobe i još više protiv Vuka. Ok, evo konačno sam ti priznao.
Ovi ostali su bili neopredeljeni. Njih, kao, politika ne zanima. Šio mi ga Đura.
A žive u Srbiji, pa još studiraju političke nauke. Mojne me pravite na majmuna. No im rekli kod kuće: ćuti, ne izjašnjavaj se, ovo je vreme lova na veštice.

Ja, ako mi verutete, da ćutim nisam mogao.
Veštica mi upravljala državom, veštica mi postavila dekana, veštičin sin odneo sve gajbice pa nije bilo za mene"¦I još da ćutim. Plus mi taki horoskop, ne varim mlohave ljude. Saspem ti u brk pa me ti voli ili mrzi.

"Zašto ti ljudima moraš da kažeš, baš, sve što (im) mislis", kaže mi pre neki dan jedna plavooka. Pojma nem’ sestro slatka, rekoh iako je taj odgovor nije zadovoljio. Ali me glava ne boli, to znam. Na ovo je odćutala. Onako ženski. Verovatno je u sebi mislila: vid’ budale, sa kim ja mladost gubim.

Nisam ćutao ni kad su ono gasili Studio B. Ni kad sam ilegalisao u domu kojim je upravljao socijalista. Ej, njegov sin, ljošče, "Davifof" a Ivan i ja onaj zeleni "57". Ne ide to tako rođaci.

A tek kad sam za TTN napravio intervju profil. Jes’ mi teško pao ulazak u Saveznu vladu (ma, nisam ni tad progutao žvaku o žrtvovanju, ali šta će zaljubljen čovek – vidi, a neće da vidi) ali sam ostao simpatizer.
"Vidi Vula", reče deda, pokazujući na naslovnu stranu Večernjih. Odmah sam znao da je stvar otišla predaleko. Lazar da izusti: vidi Vula, pa da se još ozari. To na dobro nije moglo da izađe. Ali, kažem, bio sam opijen.

Pa i ono ljubljenje ruke Medlin Olbrajt. Kao, sad je on državnik, pa ne gleda sebe nego šta može da učini za zemlju. Opet sam našao opravdanje iako mi je pomenuti Alibi Autor to celivanje spočitavao svako malo.
Trpeo sam i branio ga. Priznajem. Opet.

Kad su ga ono dva puta promašili u Budvi rekao sam: ovaj je miljenik Boga. A to nije bez neke. Sumnjao jesam, ali sam bio tu.

Čak sam i ono "unuče" glasao. Pa, šta da radim. Rekao sam da vam da mlohave ljude nikad nisam voleo, za Slobu bi me se svi osim Laza odrekli a da bacim glas nekako nisam hteo.

Patio sam,bre, kad su ga izdavali. Prvo onih 11 u parlamentu SRJ, pa pesnici, pa"¦ I sad mislim isto što sam o njima mislio i tad.

Deda je prežalio Slobu. Na Dnevniku je video i neku drugačiju priču a ja sam počeo da se bavim ovim poslom pa nije bilo red da budem toliko pristrasan.
Onako intimno sam i dalje bio za Čiču. Čak ga se i Dane odrekao. Ja nisam. Onaj Alibi Autor je imao i neke teorije zavere, ma, na sve je bio spreman samo da promenim stranu.

I onda pisac "Ruskog konzula", čovek koji je, kako svedoči odrastao na kosovskom mitu, u pravoslavnoj provinijenciji uporedi Srbiju sa Austrijom iz Prvog i Nemačkom iz Drugog svetskog rata.
Reko’, novinar je pogrešio. Ma da, danas svaka šuša nešto piskara. Nisu čoveka dobro čuli. Kad cvrc. Zorzi konjino, ma kljusino jedna naivna, ti si pogresio.
Patio sam. Priznajem.
Sta da radim, gde glavu da krijem.

Dedu da zovem nisma smeo, ovo je jedva dočekao. Alibi je bio nikad srećniji: ‘sam ti rekao, ‘sam ti pričao, ‘sam ti pokazivao"¦došlo mi se pobijem sa njim. Bolje sa njim no da lupam glavom o zid.

Ali, i to je došlo. Pa, zid.
Znate ono kad dasa veruje ženi pa je zatekne sa najboljim prijateljem. Ma jok bre, ‘vaki kao ja nemaju ženu (sa crnom zemljom se "da" ne izgovara). Desilo mi se tri puta gore. Opet gresite. Nisam je zatekao ni sa tri prijatelja. Nem’ ženu a I ova plavooka što gubi dane sa mnom je časno čeljade.

Video sam Vuka kako pod ruku vodi Latinku. E sad recite ima li gore od ovog. Nema bato. Tačka.

Gde se izgubio obraz. Pitao sam se. Gde je nestao stid. Ponavljao sam. Gde je međa Vuče. Vapio sam.
Nema međe. Ljudi se lako preokrenu. Pa i Kapičić postane prihvatljiv ako, navodno, prihvati njegov program.
Koji program. Onaj iz Noža. Ili iz Sudije. Onaj iz Ruskog konzula. Da nije Kojekude Srbijo. Ili je možda onaj iz Noći Đenerla.

Znam, naslućujem tačnije, kako pisci pišu. Ali se pitam zašto ne čitaju to što pišu. Bar Podsećanja.

Žao mi je.
Ovo je moj dug.
Rekvijem za kuršume od metaka, za sve suzavce i proteste.
Traganje za istinom do koje sam došao.
Neću da umrem i postanem sluga.
Ovo je moj preokret.
Moja verzija Sikter Efendije.

Povezani tekstovi:

Comments

  1. Jovan Stankovic says:

    Moje najvece razocaranje je Vuk D. Toliko njegovih poteza sam pravdao i sebi i drugima i sad me je sramota kada se setim kako sam ljude ubedjivao da ima smisla ono sto nema i da je dobro ono sto je vecina videla da nije. Pa opet, i Vuk sa svim tim osobinama danas “pliva” na politickoj sceni, daje izjave i intrevjue, ucestvuje na izborima i zivi bolje od 90% gradjana, a mnogi kvalitetniji politicari su odustali, otisli, propali…

  2. Alibi autor says:

    Voleo sam i ja Vuka.
    Ali 9. marta 1991. u zatvor je otisao kao Vuk Draskovic, pisac Noza i Ruskog konzula a iz zatvora je izasao kao Vuk Draskovic, potrcko Mike Spiljka.
    Vec u aprilu 1991 nije bilo naseg Vuka.
    Ovo sad je samo metastaza.
    I nazalost ovaj Vuk bi za Srbiju devedesetih bio losija opcija nego Milosevic.
    Sada je to sasvim izvesno.

  3. žena četnik says:

    A da pređeš ti malo u pisce, pošto ti to urednikovanje ne ide od ruke? Bez zajebancije.