Poslednja pobeda Jugoslavije
Nebo iznad Knina. Avgust 17. Godina 1990. Dva policijska helikoptera presreću dva lovca ratnog vazduhoplovstva. Posade razgovaraju radio vezom. Helikopteri se okreću i odlaze.
Sedam meseci ranije, 22. januara uveče delegacija CK Slovenije predvođena Milanom Kučanom napušta „Sava centar“. Slobodan Milošević predlaže da se pređe na donošenje odluka, ali posle suprotstavljanja delegacije Hrvatske, Milan Pančevski, predsednik Predsedništva CK SKJ delegiran iz Makedonije privremeno zaključuje rad Četrnaestog (vanrednog) kongresa Saveza komunista Jugoslavije.
Kongres nikad nije nastavljen pa je tako, bar formalno, prekinuta vladavina SKJ duga 45 godina.
Trg u Bukureštu. Decembar 20. Godina 1989. Nikolae Čaušesku govori o „stranom napadu na nezavisnost Rumunije“.
U isto vreme Miodrag Belodedić, najbolji odbrambeni igrač Steaue nalazi se u Beogradu gde pokušava da pronađe formulu kako da zaigra za Crvenu zvezdu. Odbijen od mase koja je dva dana ranije počela proteste na ulicama Temišvara, Čaušesku odlazi u palatu Snagov, zatim u Trgovište gde na Božić iste godine sa suprugom Elenom biva streljan.
Iste godine Keln u revanš meču trećeg kola kupa UEFA uspeva da nadoknadi zaostatak iz Beograda i Crvena zvezda ispada posle tri primljena pogotka. Nemci (opet) upornošću izbacuju Srbe koji se (po ko zna koji put) pitaju hoće li ikad moći da imaju takav mentalitet.
Legendarnog Šekija, u leto naredne godine, na klupi zamenjuje Ljupko Petrović koji sa kaljenja iz Rada vraća Vladimira Jugovića, a iz inostranstva brzonogog Dragišu Binića.
Stadion Maksimir, godina 1987. Posle treninga FK Dinamo trener Miroslav Ćiro Blažević kune se da će pojesti ono što se ne jede ako Robert Prosinečki postane veliki igrač. Robi je te godine stigao na Marakanu.
Godinu kasnije pridružuju mu se Dejan Savićević i Darko Pančev. Dočekali su ih Stojanović, Radinović, Marović, Vasilijević, Šabanadžović, Najdoski, Stošić… Kao šlag na tortu realizuje se transfer Siniše Mihajlovića, najboljeg igrača Vojvodine.
Preduslovi za stvaranje mita
Svi pobrojani događaji, direktno ili posredno, uslovili su da Milojko Pantić 29. maja godine 1991. iz Barija gledaocima izdeklamuje: “… Odlučujući trenutak utakmice… Darko Pančev i… Olmeta… Darko Pančev… Crvena zvezda je šampion Evrope… Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona… najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala… Darko, Darko, Darko… zlatna kopačka Crvene zvezde pozlatila je naš crveno-beli tim… kakva radost na stadionu Sveti Nikola… kakvo veselje među 15.000-20.000 delija…”.
Ovaj, samo Pantiću svojstven, delirijum ne bi bio moguć da su se hrvatski policajci u onim helikopterima oglušili o naređenje i bili oboreni od strane JNA. Ili da su se iskrcali na puteve i pruge oko Knina pokušavajući da spreče „balvan revoluciju“. U oba slučaja desilo bi se ono što se kasnije desilo na Plitvicama i u Pakracu.
Prosinečki bi tad bio prinuđen da postupi kao Jurij Zdovc kad je pred košarkaško prvenstvo u Rimu kroz suze saopštio Dudi Ivkoviću da bi hteo, ali da ne može da igra za reprezentaciju, jer se plaši za familiju.
Da revolucija u Rumuniji nije uspela i da se Čaušesku vratio u Bukurešt isto bi morao da uradi i Belodedić.
Da Petrović nije procenio da je Jugović dovoljno prekaljen, ovo „Zvezdino dete sa druge planete“ ne bi imalo priliku da i rečima opravda dati mu epitet i na prijemu koji im je organizovao ne upita Miloševića: „Predsedniče, bavite li se nekim sportom“.
Najzad, da Cvetković i Džajić (sa sve Piksijem) nisu popili ona tri „šamara“ u Kelnu, ne bi im toliko proradio inat.
Svakako, nezaobilazan je bio i „sever“. Jeste da su na početku pevali: „Zvezda, Zvezda to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim“, ali su kasnije počele da se vijore i neke druge zastave. Pojavio se Mirko Jović, zatim Šešelj, prešlo se na pevanje: „Zvezda, Zvezda to je nama spas, Drašković Vuk navija za nas“.
Milošević se, kažu, jeste zamislio posle onog Jugovićevog pitanja, ali mu nije zasmetalo i, navodno, je odgovorio da ponekad pliva. Ali mu je smetao „sever“. Trebalo ga je smiriti i odvojiti od političkih stranaka. Koje su se jagmile za njegovu podršku. Nekome iz okruženja familije palo je na pamet da tu treba dovesti čoveka koji navijačima „zveči“ kao ličnost i koja će u isto vreme biti sposobna da sve one koji talasaju dovede u red. Izbor je pao na Željka Ražnatovića Arkana.
Formirane su „Delije“.
Fudbalski konzorcijum
Treba li naglasiti da je predsednik kluba bio Radmilo Bogdanović, tadašnji ministar policije. I da je Cvetković kasnije postao ministar za sport i omladinu.
Sve je, dakle, bilo utegnuto. Prešlo se na teren.
Zvezda, nažalost, nije Barselona ili Mančester pa da strateški može sve u tančine da isplanira, ali je cilj postojao. Želja je bila kupiti sve što vredi na tržištu, koje se sporazumeva istim jezikom. Organizacioni i finansijski plan je to činio realnim.
Kad Cvetković obezbedi garanciju, na primer Beobanke, možeš da kupiš koga hoćeš. Kad Džajić napravi selekciju za koju se iz aviona vidi da ima ogroman potencijal, onda igrači i sami trče da se priključe toj ekipi.
Tako je nastao gigant. Fudbalski konzorcijum. Svojevrsna klupska reprezentacija Jugoslavije. Doista bez Kataneca i Džonija Novaka iz Slovenije. Ili Dalmatinaca Bokšića i Jarnija.
Naime, na terenu Marakane bila su tri igrača iz Crne Gore, tri iz srca Srbije, po jedan iz Hrvatske i Bosne, (uslovno) jedan iz Vojvodine i dvojica iz Makedonije. Trener je bio Srbin iz Osijeka.
Gotovo neverovatna koincidencija i preklapanje sa idejom „skraćene Jugoslavije“ sa Crnom Gorom, Bosnom, Makedonijom i delovima Hrvatske, bez Slovenije. I Alijom Izetbegovićem kao predsednikom.
Ova Miloševićeva ideja suštinski je surogat platforme „dva, plus dva, plus dva“ (Srbija i Crna Gora u federaciji, Bosna i Makedonija u blažoj federaciji i Hrvatska i Slovenija u konfederalnom odnosu) koju su promovisali Izetbegović i Kiro Gligorov, predsednik Makedonije. A koja je propala otcepljenjem Slovenije i Hrvatske.
Onaj šut Darka Pančeva (ispostaviće se kasnije) predstavlja egzekuciju poslednje pobede (skraćene) Jugoslavije. Kao što dolazak Franja Tuđmana 6. avgusta 1995. (dan posle „Oluje“) na Kninsku tvrđavu, ljubljenje trobojke sa šahovnicom i reči: “Zastava ovde znači dovršenje djela uspostave slobodne i nezavisne hrvatske države” predstavlja njen poslednji poraz.
Uslov za pobadanje zastave bio je vađenje stuba od sedam metara i 25 centimetara koji je od 24. maja 1991. pa naredne četiri godine bio poboden u beton ispred Železničke stanice u Kninu. Stub je, u stvari, prečka sa gola bliže “severu” pod koju je u 90. minutu Klaus Augentaler poslao loptu u svoj i Bajernov gol, a Zvezdu u finale i istoriju.
U istoriju (onu manje poučnu) su otišle i sve “Jugoslavije”, svi gradovi u kojima je za džabe sastančila čuvena “šestorka” sa početka devedesetih, otišli su i Tuđman, Izetbegović i Milošević.
Nažalost, otišla je i Petrovićeva ideja da dovede Šukera i Jokanovića i tako pokaže da fudbal nije igra u kojoj pobeđuju Nemci i da onaj uspeh na “Svetom Nikoli” nije bio incident.
Dušmani su hteli drugačije. Tim je rasprodat za mnogo manje novca nego što su igrači realno vredeli. Ali opet za pristojnu sumu, koja se nije zapatila ili osetila na Marakani.
Tako je Bari Zvezdi, zapravo, bio ono što je Miloševiću bio Gazimestan. Najveći od svih trenutaka posle kog je, veoma brzo, sve krenulo da se ruši. Zvezdino Kosovo.
Povezani tekstovi:
Comments Closed
9 Comments
Nije istina da je FK Crvena Zvezda od Barija pa na ovamo srozala svoje ime i postala mali klub, a pisac je hteo i to da kaze. FKCZ je svetski sportski velikan i jedan je od SVEGA 21 kluba u Evropi koji je uspeo da osvojio titulu prvaka Evrope, tako da ce samim tim ostati VELIKI cak da igra u najnizim republickim rangovima takmicenja. Tacno je da Zvezda ne belezi znacajnije uspehe poslednjih godina ali ono sto je takodje merilo velicine kluba je i publika, koja je sigurno i predstavlja deo nekog kluba. Na Marakani nema titula pune 4 godine ali se desava nesto suprotno ocekivanju – prosecna poseta ne pada ispod 15 hiljada ljudi po utakmici, a ide i do 25 hiljada na “malim” utakmicama. Spektakli koje Zvezdina publika pravi na utakmicama (zamisli) protiv Mladog Radnika, Metalca, Sevojna itd ce se pamtiti zauvek, a upravo je i to merilo Zvezdine VELICINE.
Delije su osnovane su 1989. A covek koji se smatra za osnivaca “Delija” i jedan od prvih vodja istih, bio je pokojni Zeljko Raznatovic-Arkan. ARKANOVO prisustvo na zvezdinom severu, imalo je puno svojih prica. Medjutim danas 20 godina kasnije, poznate su mnoge stvari koje u to vreme nisu smele biti objavljenje.Naime, Arkan se nije na severu nasao vodjen svojom navijackom strascu prema C.Zvezdi, vec po rasporedu drzavnih tajnih sluzbi, sa kojima je bio u tesnoj vezi u tom periodu. Sever je trebalo disciplinovati u politickom smislu, rat je bio pred vratima, a nacionalizam koji je krajem 80ih vec bio prisutan na Severu je samo trebalo ispravno kanalisati. Jos pre Gazimestana i Milosevicevog cuvenog govora na istom `89, na zvezdinom severu iz hiljda grla klicala je pesma: “Zvezda, Zvezda, to je srpski tim, SLOBODAN MILOSEVIC ponosi se s njim”. Bio je to prvi poklik na nekom od stadiona u SFRJ buducem dugogodisnjem predsedniku SRJ i RS.
Medjutim, nesto kasnije, pesma je ostala ista, ali je ime iz pesme promenjeno i umesto dotadasnjeg poklika Milosevica, ubaceno je ime Vuka Draskovica, vodje tadashnje opozicije.
Osoba koja je bila od autoritea za armiju zvezdinih navijaca na tribini, a koja bi taj snazan nacionalizam kanalisala bio je upravo Zeljko Raznatovic ARKAN. Pesme o Draskovicu su prestale, sto je i bio cilj. Dogovoreno je da se vise nikome ne klice osim Srbiji. Sto je za rezim( kada se vec prestalo sa poklicima slave Milosevicu), svakako bilo bolje nego da se klice opozicionaru.
Zvezda nije iznudjeno resenje, tj. jeste ako smatramo da se to resenje iznudilo jos pedesetih godina proslog veka….mada, jeste bizarno to sto je naslednik FK Jugoslavija zapravo postao srpski klub…
Najsrpskiji koga imamo…
A Partizanu nije toliko svanulo sa nestankom bilo koje Jugoslavije, nego sa vladavinom sina jednog od jugomocnika, Zarka Zecevica. I vladavinom “grobara” Borisa Tadica, Ivice Dacica, Mladjana Dinkica, Tome Nikolica…
Ona prva generacija visestranackih politicara, intelektualno na malo visem nivou od ove, navijala je , sto pasivno, sto aktivno za Zvezdu…Slobodan Milosevic, Vuk Draskovic, Vojislav Kostunica, Vojislav Seselj…
I dok je ona bila na sceni, Zvezda i Partizan bili su veciti rivali…
Upravo tako. Ideolozi navijaju za Zvezdu, a “menadzeri” za Partizan, od Mirka Marjanovića pa nadalje…
šezdesetih, sedamdesetih, u vreme Maspoka i slično, Srbi u Hrvatskoj nisu mogli da navijaju za Hajduk ili Dinamo, a nisu mogli da navijaju ni za Partizan, jer je pola Zagreba navijalo za Partizan. Jedino je Zvezda pružala neki okvir srpske nacionalne identifikacije…i zato 99 odsto Knina navijalo za Zvezdu… u tom smislu Zvezda jeste iznuđeno rešenje, jer je u svojoj osnovi komunistička tvorevina koliko i Partizan…zato je priča o Zvezdi u stvari priča o propuštenoj prilici da se u Srbiji uspostavi zdravi nacionalizam, a ne onaj koji je prikazivao Veljko Bulajić. Ali, samo za taj smo znali, baš kao što smo znali samo za Zvezdu…
Nebitno je da li je Partizanu svanulo zbog db-ovskih potomaka ili Tadica, Dacica i Tome, cinjenica da je srpski nacionalizam ostao vezan za Zvezdu…Kakva Zvezda, takav nacionalizam, kakva Zvezda, takva i Srbija!
Ja bi reko da je ovo izrazito pametan komentar.
Da, neverovatna koincidencija….
s tim sto nije bio jedan igrac iz Hrvatske nego dvojica iz mesovitih brakova (Prosinecki i Mihajlovic), sto se uklapalo u Milosevicev koncept…
I jednako olako kao sto je rasprodao taj zvezdin tim tako je olako odustao od svoje ideje prosirene srbije ili skracene jugoslavije.
Sto dovoljno govori o tome koliko je bio ozbiljan u ostvarivanju te ideje.
Zamislite da je Madrid u poziciji Vasingtona pa da krene na Kataloniju, da joj uvede sankcije i ukine autonomiju. Da li bi Barsa odmah rasprodala sve od Mesija do Krkica ili bi gladovala ali bi se ponosila klubom koji ne nosi bez razloga naziv “vise od kluba”.
Vuk Draskovic, dok jos nije postao dopisni clan NATO pakta govorio je nesto slicno o Zvezdi. Stvrstavajuci je uz SPC i Politiku u tri simbola srpstva
Ali kao ni Sloba, ni Vuk, ni Politika tako ni Zvezda nije (p)ostala ono sto je trebalo.
Barsa je izvorno cuvar katalonskog nacinalnog identiteta. (Kada je Frankova policija pucala po stadionu jer se pevala katalonska himna, navijaci su pevali i mirno cekali metak – zato je to vise od kluba). Zvezda je Srbima nametnuta kao iznudjeno resenje…zvezda je srpski tim, zato sto nije bilo drugog tima da to bude – armisjki partizan to nije mogao – bas kao sto je milosevic osamdesetih bio Srbin zato sto nije bilo drugog da to bude…Odbrana srpstva sa petokrakom na celu…Zvezda je zato i propala jer se izgubila u toj nakardnoj verziji srpskog nacionalizma koji iz podsvesti nisu mogli da izbace ono sto su ucili u kumrovackoj skoli…
Zanimljivo je to da je Zvezda srpski, a Partizan jugoslovenski tim, a Partizanu svanulo kada je Srbija postala nezavisna…
Bari jeste zvezdino Kosovo – mit na kome se odrzava savremena zvezda – dobijena bitka koja je znacila izgubljen rat i rusenje zvezadinog carstva…a uskoro ce doci dan kada cemo se pitat da li se to uopste dogodilo…
Svaka cast, prelijepo napisano…
Sve pohvale za tekst. Mislio sam da neću moći ovako brzo da ga pročitam jer je spreman za štampano izdanje, sa više karaktera, nego što se očekuje od posta. Međutim, tekst je baš pitak, šteta što čitam sa mobilnog pa ne mogu da ispratim sve linkove
Vidim da te zapalo da iskombinuješ politiku i fudbal, taman ono za šta imaš informacije direktno iz glave 