May 3, 2011
Nenad Zorić
3 komentara

Ko to tamo cvrkuće

“Tata, ‘aj slikaj me u ovom providnom brusu, da imam za profil pikčer.”, kao da kaže neko derište koje još ni ženom postalo nije. Avaj, ko će da čeka tu inicijaciju kad se ona već oseća zrelom. Samo još da mama donese led, kad je već nije rodila sa nabreklim bradavicama. No, nije to dovoljno hot “za mrežu” te je čim pre važno prebaciti te sisiće sa telefona na komp, brabonjčiće (crko onaj ko izmisli fotošop) u pristojno izvatanu trojčicu, pa na Fejs.  I dok si rekao download korpus delikti je tu.

“Mala” je srećna više no kad je prvi put probala šećernu vunu.
Tata (ispranog mozga od onolikih natpisa i tv priloga o slobodama, pravima, emancipaciji, nazovicivilizaciji i ponajviše pravu manjine da pametuje većini) muči svoju muku i moli Boga da mu ortak sa šljake nije ćerkin “prijatelj”.
Za to vreme krdo praznoglavica čeka da ispod te kreature lupi lajk i napiše (sve velikim slovima, jerbo su toliko pismene da će sigurno pogrešiti u pravopisu) hvalospeve drugarici. Za tili čas ispod tih fotografija, koje su nekad krasile kabine šlepera, bude toliko ribetina, mački, anakondi, tigrica i ostalog zverinja da normalan čovek pomisli kako se besplatno nalazi u zoološkom vrtu.

Nemojte misliti da na najpopularnijoj društvenoj mreži svi liče na ovaj foto robot, ali ih svakako ima najviše.
Naravno uz onu grupu kojoj Fejs služi da nam saopštavaju kad su piškili, kad kakili, kako su se ili kako se nisu kresnuli, kako znaju da drže kašiku i tako te budalaštine tipa: “boli me tiba”, iako većinu prijatelja za to boli uvo, da ne kažem onaj gori kafanski izraz.

S druge strane su oni, pristojniji, koji ceo YouTube prebace na svoj profil, pa je cilj imati što više takvih prijatelja želiš li da uživaš u što raznovrsnijim notama. Naime, takvi obično furaju il samo Silvanu il samo Nirvanu (i mrze se k’o Suljo i Rasimaga).
Nađe se tu i po neki Rundek (nažalost mnogo manje iz Haustor i previše iz one druge “vutraze”, od koje neki samo prde, Brega i Kit Ričards prave dobre pesme, a Darko postaje jednoličan), onda Đoka (za one koji više vole da pate nego što stvaaarno pate), pa Koen (e toj su pretežno one cice koje balave za Džoni Depom a udaju se za Travoltu iz Borče Grede ili tipovi koji misle da će tako lakše mrke omrsiti brke).
Dakako ima i nas Džonijevaca. Ali malo više nego što je prasića u Teheranu.

Treća grupa su oni koji ne znaju da koriste inboks ili sms već ugovaraju sastanke, pitaju za zdravlje junačko i ćakulaju na zidu.
Četvrti su oni koji jure poznate.
Peti oni koji vide da im prijatelji imaju suvisle statuse, pa ne bi li im nekako parirali svako malo citiraju Miku Antića, ponekad Ivu Andrića a biće tu i Kafke, samo da im nacrtaju da Franc nije parfem, a da “Proces” nije ova igranka oko Cecine nožne narukvice.

Ima tu još doista pametnih ljudi koji citiraju druge pametne ljude ili ovu platformu koriste za reklamu, na primer. Ali i onih od kojih je pametnija kesa zelenih bombona, te ostavljenih žena i impotentnih muževa. Dakako i političara, muzičara, bednih piskarala kao ja, te ljudi od kojih čovek može nešto i da nauči.
Da ne duljim više, to je (u globalu) nama naša civilizacija dala. Ma, svakojaku sortu je tu skupio Cukerberg.

Međutim, nije to cela internet zajednica.
Posebna sorta su tviteraši.
Eee, koliko je tek tu onih koji tajmlajn koriste umesto toalet papira. To je tolika epidemija da se često zbunim: živim li u Srbiji među ajducima ili u Engleskoj jer toliko njih zaslužje da ih čovek oslovljava sa Ser.
Seru ljudi dan i noć, na krizu ne misle. Niko da im objasni da to twitter pitanje: “šta radiš?” ne treba shvati bukvalno, da je zalud trošiti 140 karaktera obaveštavajući nekog da si jeo (ako nisi Tomislav Nikolić) da si podrignuo (ako u tom trenutku ne piješ čaj sa Elizabetom) da je to njihovo njakanje, depiliranje, preživanje i intimiziranje događaj samo za njih, incident koji ama baš nikog na ovom dunjaluku ne interesuje. Još da to saopšte duhovito, pa da ih čovek i prati, ali je to smešno koliko i dve noći spojene bez trunke svetlosti.

I tu ima pametnih ljudi čiji cvrkuti prijaju i uhu i mozgu, koji te nasmeju, zeteknu, nateraju na razmišljanje, pa i iznerviraju (zašto da ne) ali bar izazovu neku reakciju. A ne gađenje i poteru za lavorom.

Razlika između tviteraša i fejsbukaša (u Srbiji majci, naravno) je istovetna razlici između Velikog brata na B92 i Velikog brata na Pinku. Suštinski je to isto govno u drukčijoj ambalaži (na voajerizam se misli) ali kad je na Pinku svi pljuju, a kad je na B92 onda ona kvazielita iz (polu)kruga dvojke čak gostuje u nekakvim Velikim sestrama, piše pozitivne kritike i opravdava seks kod Verana dok joj je ogavan onaj kod Željka. Iako su oba bez kondoma i pre liče na laki peting no na pristojan dert.
Ali, nije ovo čas seksualnog vaspitanja, no reakcija mog želuca na nedostatak sivih ćelija ili pogrešnu upotrebu istih, na mreži. Od koje neki žive a neki na njoj žive.

Najzad, treća (najmalobrojnija, ali i najopasnija) grupa su samoprozvani gurui interneta, evanđelisti socijalnih mreža (koji zahvaljujući moći čitanja saznadoše šta su to neki vispreni ljudi smislili i primenili na zapadu još onomad), mudroseri (čast izuzecima poput Slobe Markovića i Dragana Varagića) koji po vasceli dan pametuju šta treba a šta ne treba raditi na netu, savetuju druge o najboljim načinima promocije, upotrebe aplikacija i iskorišćavanju potencijala ovog (svakako) medija budućnosti.

I “to” ima toliko followera da poverujem u onu maksimu pokojnog Jovana Raškovića. Srbi su stvarno lud narod. Sad se više ne pitam što je onoliko ljudi volelo Slobu, što ovoliko jadnika misli da će glasati za Tomu i što Seka ima više para od Milana iz Nevernih beba.

Ovaj jedan se toliko uživeo u ulogu da je napisao tekst kako biti duhovit. U prevodu: Čkalju ne rađa majka, Mićko Ljubičić može biti svako a Lane Gutović je samo jedan iz gomile. Potrebno je samo da vi sažvaćete ono što vam je dotični ponudio i vrata slave su vam otvorena. A on čovek seo i nabrojao neke trice i kučine i sve to skupio u najdosadnije štivo koja sam u životu čitao. I ja posle tog “D -mola” treba da napišem duhovit tekst. Ma, batali me majstore, kumim te Bogom.

Šta je poenta na posletku. Pa, nekako se nameće onaj stih o krunisanim glavama koje vire iz peska i prde u prašinu, te sam gotovo siguran da je “standard stvarno pokvario ljude, jedu govna i sanjare”.

I sad bi neko pametan mogao meni da kaže: pa Zorzi majstore, za TV uzmi daljinski pa biraj šta ti se gleda; sa Fejsa skini ljude sa liste prijatelja i mirna “početna strana”; za Twitter je još lakše unfollow-uješ i prazan tajmlajn.
Jes’, možda bi taj bio i u pravu. Ali, nije ni meni lako. Mislite li da je “raspolagati tuđom mukom, mala zajebancija”. Nije rođaci, nije.

No, sve se nešto mislim: ako ćutim, onda znači da odobravam, pa reko da zalajem. Pomisliće  da ću da ujedam.  I ustuknuti.

 

Povezani tekstovi:

Comments

  1. Ivan Jovanovic says:

    FB i Tviter su ucinili jednu dobru stvar covecanstvu. Ogranicili su broj karaktera u postovima kako se sranja kao ovaj banalni, povrsni i pre svega needukovani tekstovi ne bi protezali na dve stranice.

  2. Svi znamo ko says:

    Ja nisam obavesten o tom fajsbuku ali cuo sam da tviterasi primeravaju …

  3. Djordje says:

    Djordje, konacno! Ostro, ali istinito!
    Sad ide onaj pozdrav “ziv bio, ….”, ali necu javno, znas nastavak! :)