May 20, 2011
Nenad Zorić
0 komentara

Kad je Reljić postao drvo

O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ‘oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo "g" da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.

Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao "Munje". Da jeste, znao bi da "ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji". No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.

Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – "Srbija u krizi: PUFFF"¦". Tako malo a "jezgrovito", napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.

Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena "novih" i "starih" autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta "¦(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).

Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.

"žKo ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’", euforično su reagovali isti oni koji mesecima kasnije u sebi misle: "vrati se, sve ti je oprošteno, nekad smo bar imali sa kim da se svađamo".

Nekako je baš tako. Prema NIN-u nikad niko nije bio ravnodušan. Oblizivali su se ili gadili. Cenili su ga ili prezirali. To je možda i jedan od razloga dugovečnosti.
Kroz 76 godina postojanja bio je seizmograf za mnoge stvari u društvu. Gotovo svi veliki lomovi su svoje generalne probe imali u ovim nedeljnim novinama. Nažalost, ne možete pitati Kiša, ali ko ne veruje, neka pita nekog od preživelih sa Osme sednice zašto je Milošević posle nje odmah pristupio "rekonstrukciji" ove redakcije.
I, porazmislite ima li to, eventualno, neke sličnosti sa današnjicom.

Ne, nije ovo hvalospev. Pa ja sam dete "Vremena" i "Statusa" ali znam ponešto i o ovoj "hartiji od vrednosti".
Jer, pričali su mi stariji (a i ja kopao po Narodnoj biblioteci) NIN je imao velike urednike, ali i one prosečne, odlične kolumniste ali i one koji su to samo pokušavali da budu. Bile su to, svedoče, dobre novine ali su imale i periode očaja.

E, da, uz lomove sa strane, imali su i one iznutra. Konstantna trvenja i razmirice. Tako je do dana današnjeg. Više klanova no u Libiji plemena. Ali je uvek bio neki čova koja je to sve peglao, više ili manje uspešno. Dok ga ne smene.
"žSretnem u pozorištu Glišu (nekadašnjeg), glodura lista NIN i pitam ga šta se to opet tamo kuva. On samo odmahne rukom i ode. Znači, ništa novo. Samo što će to ovog puta ići do kraja", napisao je u Dnevnom Telegrafu (ne držite me za reč ali mislim da je ’98 u pitanju) pokojni Bogdan Tirnanić koji je u NIN-u proveo najveći deo svoje karijere.

NIN je nekad osim autora, gle čuda, imao i čitaoce. One koji su ga kupovali jer je "to nešto treće" ali i one koji su se sebi doimali većim ako se pojave s njim pod miškom. One koji su ga čitali jer veruju ali i one koji su to isto činili iz građanske dužnosti. Imao je one koji su na trafici davali novac iz pijeteta prema Mihizu ali i ljubitelje Ćosića i Isakovića. Imao je, živa istina, ljude koji su formirali stav posle čitanja njegovih stranica ali i one koji sa stavovima iznetim u njemu nikako nisu mogli da budu saglasni. Koji su ga i mrzeli, ali kupovali.
Pa za vakta pomenutog Dragana Markovića prodavalo se 100.000 primeraka. OK, jeste bilo u onoj velikoj državi, ali je isto tako bilo i na ćirilici.

Najzad, čini se da je Tirke pogrešio samo u jednom. Onomad nije bio kraj. Ovaj sadašnji baja je rešio da ide do kraja. Dok konačno ne pomiri klanove u NIN-u tako što će rasterati sve pismeno i misleće i ostvariti svoju davnašnju misiju. Napraviće "Kekec". Eventualno "Zeku". Oni stariji i moja generacija sećaju se ovog štiva štampanog u Gornjem Milanovcu za decu u početnim razredima osnovne škole.

Od one institucije iz Cetinjske 1 sad su ostala prepoznatljiva tri slova. Bez Cetinjske 1. Teško da će moći nešto što je vreme dokazalo kao brend da se tako lako uništi. Ali liči da se svesno ili nesvesno ide ka tome.
Šteta što Hičkok nije dao naslov nekom svom filmu "Lobotomija".

 

 

 

Povezani tekstovi: