Oct 20, 2010
Nenad Zorić
0 komentara

Engleska trava doma mog

"Sramota!" To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
"Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka", orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).

Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.

Šta je (stvarno) sramota

Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.

No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.

Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.

Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
"žNerede su izazvali navijači Crvene zvezde". E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.

A Italijani?

Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner izjavom da odgovornost za incidente na stadionu ima i fudbalski savez koji organizuje utakmicu i koji treba da garantuje bezbednost.

I generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije Zoran Laković rekao je da je Fudbalski savez Italije znao da su neredi na meču u Đenovi mogući i da je domaćin na dan utakmice tri puta obavešten o mogućim neredima. "Kako je moguće da italijanska policija dozvoli da bilo ko na stadion unese baklje i klešta?! Da je neko u Beogradu napao gostujuću reprezentaciju, policajac bi odmah bio smenjen!", javio se i Ivica Dačić, ministar policije, i pitao: "Zašto nisu reagovali, što nisu ušli na tribine i ispraznili ih, što su dozvolili da huligani bakljama napadnu autobus naše reprezentacije? Konačno, zašto je taj isti autobus čuvao jedan policajac, a ne karabinjeri?! I drugo, protiv tih huligana su Italijani podigli prijave za nešto što se desilo van stadiona, a za ono na stadionu ništa!"

Haos i nemar na sve strane

Sve gore pobrojano nikako ne umanjuje krivicu i ni najmanje ne abolira huligane, ali je važno pomenuti i tu stranu, kako bi se došlo do rešenja problema. Jednostran pristup ne vodi rešenju i samo zamagljuje sliku. Svakako da država treba da uvede red. Stoji i to da želi da pokaže ozbiljnost, pa određuje daleko veće kazne, kako se ovakvi slučajevi ne bi ponovili. Međutim, činjenice govore da je previše čekala. Ne oklevala ili okretala glavu. Previše vremena nikog nije bilo briga.

Osim jakih reči, punih TV studija, formalnog zaklinjanja i upozoravanja, ništa konkretno nije urađeno.

I dalje se mutni tipovi vrte oko srpskog fudbala, i dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju, s tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitajte ovo kao eufemizam). Srpski klubovi su udruženja građana. Svačiji, dakle ničiji.  Nema igrača, nema lige, nema igre. Nema publike. No, nije sve tako crno. Ima podosta toga belog. I ima para. Ali nema institucionalne kontrole. Partizan i Zvezda jesu institucije i opšti interes je da njima bude dobro, ali način da se izmeri "taj opšti interes" ne postoji. U politici su to izbori. I u klubovima postoje skupštine, ali je to priča u kojoj jedni biraju druge ukrug, bez ikakve kontrole sa strane, i biće tako, ne samo u Zvezdi i Partizanu, već i u ostalim srpskim sportskim društvima, dok ne dođe do privatizacije klubova i oni dobiju prave vlasnike. Ali, Zakon o sportu se godinama dorađuje.

Dijagnoza i rešenje

A onda se neko seti da uvede red. Podržavamo. Ali, ne može biti reda samo među navijačima, a da sve ostale (sportske, državne, pravosudne) strukture ostanu nesređene. Onda dolazimo do jednostranih rešenja koje smo pominjali. Posle presude Urošu Mišiću u pisanoj žalbi tužilaštva, koju niko nije obrazlagao, navodi se da je 10 godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, čijem članstvu teži i Srbija. U redu, saglasni smo. A šta je sa ostalim propustima? Pomenute zemlje su daleko ranije rešile da kažu ‘dosta!’ Daleko ranije su uvele ozbiljna pravila na stadion i oko njega. Daleko ranije su postale ozbiljne.

Sve to, neminovno, asocira na priču o Srbinu koji poseje englesku travu, ona poraste, a on se izmakne i kaže: ‘sto mu navijačkih fantomki, nekako to nije to.’ Pa i nije, Gedžo, i neće da bude. Onaj Englez je tu travu posejao pre mnogo godina i isto toliko je održavao, a ti bi da za jednu godinu sve postigneš. Uzgred, u Engleskoj, na primer, navijača zmija ne može da ujede dok gleda utakmicu, kao što može na nekom poljančetu u Srbiji. Tamo se, uostalom, na poljani igra golf.
To nikako ne znači da treba stati sa zalivanjem i održavanjem trave. Biće ona odlična jednog dana. Prava engleska.
"žHuligani neće upravljati državom", poruči predsednik Srbije Boris Tadić. Svaka čast. Hajde samo da to i vidimo na delu.
No, sve to što se dešava posle nereda u Đenovi i laiku liči na već viđeno, nebrojeno puta. Digne se velika buka, mediji se samo time bave, spremi se javnost kao da će biti uhapšen Ratko Mladić, a onda bude ‘tresla se gora, rodio se miš’. Do nekog novog incidenta, ili smrtnog ishoda.

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić, prenosi štampa, prošle nedelje je na sastancima s čelnicima srpske policije rekao da iza divljanja huligana u Đenovi stoje kriminalci koji drže fudbalere. Licitiralo se i sumom kojom je plaćeno ono suludo divljanje na utakmici Italija-Srbija. Krenulo se od 15.000 evra, a završilo tvrdnjom da je sve plaćeno ni manje ni više nego 200.000 evra. Kasnije su ti isti mediji došli do informacije da je vođa novobeogradskog kriminalnog klana Dejan Stojanović Keka jedan od finansijera prošlonedeljnih nereda u Italiji. Neredi u Đenovi povezivani su i s neredima u Beogradu na dan održavanja Parade ponosa.

Sve pobrojano je važno. I sve pobrojano uopšte nije važno jer ima nešto neuporedivo preče.
Svakako da nije isto da li su huligani otišli u Đenovu samoinicijativno i tamo spontano počeli da divljaju ili su poslati iz Beograda, odakle im je komandanovano. Svakako da nije isto 15.000 i 200.000 evra. Svakako da nije isto ako su Đenova i Parada povezani slučajevi ili su to dva različita scenarija. Svakako da nije isto ako znamo ime nalogodavca tog ili tih nereda i ako ih ne znamo.

Ali, od toga da li je nerede naručio Keka, Peka, Bin Laden, koliko su i da li su plaćeni i šta im je bio cilj, mnogo je važnije da se takvi slučajevi ne ponavljaju. A neće se ponavljati samo i jedino ako država sa reči pređe na dela. Ako sa deklarativnog zaklinjanja i medijskog zamajavanja počne da puni sudnice i zatvore.

Povezani tekstovi: