Jul 12, 2010
Nenad Zorić
1 komentara

Tomin (ne)zaštićeni svedok

neko ti salje svilen gajtanBoris Tadić više nije ustaša. Sad je šalabajzer. Dokon čo’ek koji po ceo dan prebira po telefonskom imeniku ne bi li nekog nahvatao da sa njime divani.
Sve ovo se da zaključiti iz sinoćnjeg izlaganja Tomislava Nikolića u “Utisku nedelje”.
Ako mu je verovati a ja mu, uzgred, ne verujem ništa pa taman sve ovo pričao sedeći na vreloj ringli.

Veli tako Nikolić da mu je Tadić onomad prvo poslao SMS a pošto ovaj nije odgovarao morao je i da ga pozove. Pa još i da ga ubeđuje da se vide jer, Nikolić je zauzet čovek i nema on vakta da se bakće sa tamo nekim dokonikom! Reče još i da ovo nije prvi put da ga Boris zove a da on odbija.

E, zemljo otvori se, da propadnem od sramote kad je već Nikolić nema.
Tadiću se, naime, što šta može zameriti i pripisati, ali da je baš toliko pobenavio i da voli svako malo da ispija kafe sa čovekom koji ne zna da se smeje, nije i u to neće poverovati gotovo niko. Sem Nikolićevih snajki, koje saopšti, veoma brinu.
Jasno vam je, naravno, da je ovo samo još jedan primer Nikolićevog kompleksa i decenijske želje da bude neko.

No, nije ovo najgore što je Nikolić ovih dana rekao a sinoć ponovio. Prošle nedelje je na pres konferenciji rekao da je, kad je ranije pokušavao nešto da uradi iz Haga, Šešeljeva poruka bila: “javi to Simoviću”!
Kako piše novinar “PRESSa” on, međutim, nije direktno odgovorio na pitanje kako su ranije prenošene Šešeljeve poruke Milošu Simoviću, koji je sve donedavno bio u bekstvu, rekavši kratko: “gde vi živite”.

E tu je caka.
Olja jeste pitala i insistirala da sazna ko je (ne)zaštićeni svedok koji je navodno donosio Šešeljeve cedulje iz Haga, ali ni ona ni niko drugi, a još uvek ni istražni organi nisu pitali: kad je Šešelj preko posrednika slao poruke Simoviću?

Da li je to bilo pre ili posle streljanja Zorana Đinđića? Iz Nikolićevog izlaganja se može zaključiti da je to bilo posle jer je u jednom momentu rekao kako se Šešelj nije promenio odmah po odlasku u Hag već nešto kasnije.
Ako je bilo posle, zašto Nikolić nije prijavio Šešelja i tog posrednika tužilaštvu i policiji i rekao: oni znaju gde se krije Simović?
Ako je bilo i pre i posle atentata, bar je taj posrednik, ako Nikolić već kaže da nije, morao da zna gde se nalazi Simović, jel’ tako? Kako bi drugačije poruka bila preneta. Pa taman taj lanac imao i trećeg, i četvrtog i petog čoveka opet bi se, da je Toma otišao pravo u policiju, moglo doći do Simovića.
Tako je.

Nikolić, a pre neki dan i Vučić,  se pravdaju da poruka nije preneta i eto, kao, sve je u redu. Čovek je ostao živ. Pa?
To ne umanjuje, eventualnu, Šešeljevu krivicu.
To ne abolira Nikolićevog “čoveka x” od odgovornosti, kao ni samog Nikolića od sakrivanja podataka važnih za istragu.
Svakako, ako je Šešelj bio stvarno rešen nekog da ubije, zar to nije mogao pokušati i posle bacanja njegove cedulje u wc šolju?
Što reče Majkl Korleone: istorija nas je naučila da svako može biti ubijen.

Dakle, sad Nikolić stvarno neće imati vremena da ide na kafu kod Tadića. Moralo bi, ako je ovo iole normalna država, da ogovara na ova pitanja.
Ako ne nama, a onda državnim organima sigurno.

Povezani tekstovi:

Comments

  1. Miljana says:

    Da,”gde mi zivimo”?! Prati me opravdana bojazan da bi, i u slucaju da se drzavni organi, onako slucajno, sete da ga ispitaju, dragi nam politicar zapoceo cuveni sns-strajk ZEDJU i gladju, te bi mozda i istrajao. A ko bi onda vodio racuna o jadnom srpskom narodu, izgladnelom i napacenom.