Jun 14, 2010
Nenad Zorić
2 komentara

Marija, Mister i Mizerija

– Šta je bilo juče sa Ganom?

– Izgubili smo!

– Ma, znam to. Čuda se, ipak, dešavaju.

– Kakva čuda? Izgubili smo.

– Ama, znam. Zato i kažem. Šta ćeš, moramo i mi nekad izgubiti.

– Nekad? Pa čoveče, izgubili smo četiri rata, Zvezda sledeće sezone igra u Čika Perinom kupu, Toma nam uzeo Gurija, a govore da ćemo i Maksi da izgubimo. Ovo nam je bilo sve ili truba.

– E, trube sam čuo. I ona sa Kosova ravnog će se čuti, ‘oće, ‘oće. Nego, bre, pitam te kako smo igrali? Jesu li nas sudije ponovo oštetile, majku li im zavereničku. Joooj, lepo im je spočitao Gadafi. Gledao sam živo popodnevno uključivanje sa Farme, pa nisam pratio ceo tok. Ko je bio najbolji pojedinac na meču?

– A to. Marija Kilibarda, jednoglasno.

– Braćala, ozbiljno te pitam

– Ozbiljni smo ljudi. Živa istina. Visoka, crna, zakopčana dovoljno, otkopčana  taman. Dok su se reporteri RTS više od 90 minuta dogovarali da li su reprezentativci Gane u množini Ganci ili Ganjani, dok nam je Aca Englez pobrojao sve rekorde, izuzetke, boje kopački i marku losiona koja je bila trend za vreme nekog tamo prvenstva, Marija se smeškala pored Šarenog i u mnogome doprinela da stvorimo lepu sliku o ovoj jučerašnoj utakmici. Mnogo je seksi bre, a pametna.

– Nisu oni ni Ganci ni Ganjani već naša braća iz pokreta Nesvrstanih. A što se te Marije tiče, pretera ga k’o za ona četiri rata. Pa ne čini reprezentaciju jedna žena.

– Tu si u pravu. Reprezentacija je jedan čovek. Radomir.

– …?

– Pa Antić.

– Aaa, jel’ to onaj što o sebi priča u trećem licu jednine.

– Taj, al’ nemoj da zezaš. Čovek je Mister. I Deki ga tako zove. Vi’š kol’ko ga igrači cene.

– Nisam primetio. Kažem ti, gledao sam Farmu. Raka je bio u izolaciji, bliži se finale, pa je sve zanimljivije. A prvenstvo je tek počelo. Ni Kapelo se nije pokazao u pravom svetlu. Još se čovek zagreva.

– Cene ga igrači. I na terenu i van njega. Van terena ga zovu Mister. A na terenu kad on kaže: igrajte mirno, oni se jedna pokrenu. Samo mirno i staloženo.

– I tako sve vreme?

– Uglavnom. Pa taktika je to. Ne može svako da bude strateg.

– Mašu li bar krilima?

– Kakva sad krila?

– Pa jesu li orlovi il’ nisu.

– To pred kraj samo. I to onaj Kuzmanović. Zakači mu lopta krilo. I onda penal. Ostali su se pridržavali Misterovih smernica.

– Tačno sam znao. Pa, da. Penal. Auuuuuuu, e što me boli nepravda. Pa hoće li jednom pustiti da mi budemo mi, a ne ničim izazvane zavere.

– To su i uradili.

– Šta su uradili?

– Pustili su da mi budemo mi. I da ne bi Marije ispadosmo prava Mizerija. Ni Mister nije mogao ništa.

– Nema veze. Neka je. Pa to je naše sveto srpsko trojstvo. Tri M. Neka im bude. Jedno prvenstvo manje više. Ali kad Gadafi dođe sledeće godine na samit Nesvrstanih u naš Beograd, napravićemo strategiju.

– Za šta strategiju?

– Za šta. Pa za prolazak u drugo kolo. Mi u nastavak takmičenja a Zoran Lilić umesto Platinija.

Povezani tekstovi:

Comments

  1. Beranac says:

    E, a znaš koji mi je bio glavni utisak koji minut nakon završetka utakmice…?
    -Ova Marija je stvarno dobra!
    🙂