„E, Srbijo šta si dočekala, da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990. jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.
Dakle, prošle nedelje je bio jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke.
Ili, kako sadašnji prvaci rekoše u plaćenom dodatku u jednom prestoničkom nedeljniku, „Dvadeset godina Srbije i Demokratske stranke“! Što je, i činjenično i novinarski, netačno.
Pa, recimo, mogao je i Bajaga u skorašnjim koncertima u Sava centru da napiše: 20 godina Bajage, Instruktora i Srbije.
Ali, čini se da je on ozbiljni od sadašnjih instruktora DS-a koji misle da je stranka isto što i država. Pa čak i da su jednako stare.
Elem, od 13 osnivača u stranci je samo (prvi predsednik) Dragoljub Mićinović, a od 22 člana osnivačkog odbora (u kome su bili i svi osnivači) trenutno je samo dr Ljubomir Tadić, otac aktuelnog predsednika.
Ova „stranka intelektualaca”, kako su je često nazivali, u startu je pokazivala da će joj buduću sudbinu određivati manje ili više tanka linija razgraničenja između slobode i neslobode, demokratičnosti i nedemokratičnosti -unutarstranačke i opšte. I posle 20 godina višestranačja jedina je stranka koja nema istog predsednika kao na svom početku.
Takođe, ona je stranka koja je najbolje, rekli bismo u tančine, osetila sve prednosti i mane koalicionog udruživanja, što berući plodove, što ribajući podove. Učestvovali su i na čuvenim demonstracijama 9. marta, što će im i dan-danas mnogi osporiti, ali i organizovali potpisivanje peticije za ostavku Slobodana Miloševića (početkom 1992.), što su im mnogi zaboravili. I, a za Srbiju je to nekako posebno bitno, to je i prva stranka čiji su članovi, među kojima i Borislav Pekić, dobili batine na demonstracijama ispred zgrade Televizije Beograd juna 1990.
Inače, Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke prethodilo je Pismo o namerama, svojevrsni „manifest” višepartijske demokratije u Srbiji, koje su potpisali: dr Kosta Čavoški, Milovan Danojlić, dr Zoran Đinđić, Gojko Đogo, dr Vladimir Gligorov, dr Slobodan Inić, Marko Janković, dr Vojislav Koštunica, dr Dragoljub Mićunović, Borislav Pekić, Miodrag Perišić, dr Radoslav Stojanović i Dušan Vukajlović. Kad se pogleda, većina, ovih imena, pa njima dodaju ljudi iz osnivačkog odbora: dr Dragan Vasiljević, dr Aleksandar Ilić, prof. dr Ljubomir Tadić, Đurđe Ninković, Mirko Petrović, dr Nikola Milošević, Vida Ognjenović, Aleksandar Saša Petrović i dr Zvezdana Popović; pa onda i oni koji su (samo) prisustvovali: Milovan Đilas, Dobrica Ćosić, Jovan Rašković i Nikola Radović (član prvog posleratnog odbora DS), i pogleda stranački logo (plavi kvadrat sa žutim krugom – u centru, pa malo desno) – da se zaključiti da je Demokratska stranka napravljena kao, u najmanju ruku, desni centar.
No, oni koji trenutno predstavljaju DS će reći kako je to socijaldemokratska partija, sa punopravnim članstvom u Socijalističkoj internacionali. Na šta bi se (da su nekim sticajem srećnih okolnosti živi) grohotom nasmejali i Pekić (koji je kasnije otišao u DEPOS, dakle još desnije) ali i Đinđić (koji je želeo u tu internacionalu iz čisto pragmatičnih razloga).
Današnji DS prvaci se, pak, jednako kunu i u Ljubu Davidovića, i u Pekića i u Đinđića. Što nije nimalo čudno. Jer je glavna karakteriska današnje Demokratske stranke da je to „Catch all partija“, odnosno partija bez ideologije koja kupi sve.
I ima sve.
Jedan komentar
Istina. Kad se samo setim
Napišite komentar