Crni usud (i dalje) duva za vrat

Neki narodi i države imaju tradiciju, drugi istoriju, treći i jedno i drugo, oni četvrti ih tek grade. Samo u Srbiji ništa ne manjka. Ni tradicije. Još manje istorije. Još više burne.
Događaja, koji čak i „zipovani“, ne mogu da stanu na jedan DVD.
I taman kad se pomisli da je sve ružno, ipak, sabijeno u one sumorne ’90-e, samo i letimičan pogled u retrovizor pokazuje da je crni usud i u ovih devet godina poslednje decenije bio sve vreme nakačen na braniku građana Srbije.
Uspeli su da ga se otarase 5.oktobra 2000. ali samo nakratko. Taj nesrećni mesec mart prvo je doneo NATO agresiju, pa streljanje Zorana Đinđića ispred svog radnog mesta, požar u Hilandaru, pa pogrom na Kosmetu…
Da ima dva ovakva meseca u toku godine, čini se da ne bi bilo onih koji bi dočekali treći. Ovako se, kako-tako, pred kraj godine ljudi pridignu, kao pred kraj ove kad je za dve nedelje bilo toliko dobrih vesti da realan čovek mora triput da ih pročita ili čuje, kako bi poverovao.
Decenija, kažemo, još nije završena, pa bi valjalo, bar po inerciji, na njenom kraju očekivati dobre vesti. Pa taman nam otpao branik, ako je to cena da i onaj usud odleti sa njim.

‘99 Milosrdni anđeo

Severnoatlantska vojna alijansa, bez odobrenja SB UN, počela je 24. marta 1999. godine oko 20 časova vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. Neposredan povod bio je incident u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea. Napadi u operaciji Milosrdni anđeo ili NATO agresija bez prekida su trajali 78 dana posle čega su suspendovani 10. juna kad je potpisan vojnotehnički sporazum o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije sa kojom je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih ne albanaca. Istog dana u SB je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad KiM ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara.

‘00 Peti oktobar

Nakon desetogodišnje vladavine SPS, udružena srpska opozicija osvojila je 24. oktobra vlast na lokalnim izborima u Srbiji, većinu u Saveznom parlamentu, a kandidat DOS-a za predsednika SRJ Vojislav Koštunica pobedio je kandidata SPS-JUL Slobodana Miloševića. Prema konačnim rezultatima Koštunica je osvojio 50,24 odsto a Milošević 37,15 odsto glasova birača. A onda su se, posle nepriznavanja rezultata na poziv lidera DOS-a građani okupili 5. oktobra ispred Savezne skupštine. Nakon nekoliko uzmicanja pred suzavcem, koji je policija ispaljivala na demonstrante građani su ušli u parlament, a nešto malo kasnije i u zgradu RTS.
Dvoje ljudi je poginulo, tri osobe su ranjene iz vatrenog oružja, a oko 100 ljudi je povređeno u sukobima demonstranata i policije. Već 6. oktobra Ustavni sud potvrdio je pobedu Koštunice u prvom krugu a Milošević mu je preko RTS-a čestitao izbornu pobedu. Skupština SRJ konstituisana je 7. oktobra a Vojislav Koštunica položio zakletvu pred oba doma parlamenta i u narednim danima primio brojne državnike dok su EU i SAD ukinule ekonomske sankcije SRJ obnovljene pre tri godine zbog situacije na Kosovu, otvoren je proces pomirenja sa Evropom i normalizacija odnosa sa Zapadom i susednim zemljama. Ranije 1. septembra u Centru „Sava“, na predizbornoj konvenciji DOS je potpisao „Dogovor sa Srbijom“, kojim se obavezao da će doneti demokratske promene u Srbiju, ukinuti međunarodne sankcije, urediti odnose između Srbije i Crne Gore na demokratski način i uspostaviti kompetentnu i odgovornu vlast. Još ranije 10. januara lideri najvećih opozicionih partija u Srbiji potpisali dokument o saradnji i zatražili raspisivanje opštih izbora u Srbiji a 14. januara pripadnici pokreta „Otpor“ na beogradskom Trgu Republike u Beogradu proslavili pravoslavnu Novu godinu pod motom „Ovo je ta godina“.

‘01 Milošević uhapšen i isporučen Hagu

Bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević, uhapšen je 1. aprila pod sumnjom da je izloupotrebio službeni položaj. Prvobitnu mu je određen pritvor od 30 dana, koji je potom produžen za još dva meseca. Hapšenje je započeto 30. marta, a okončano nakon dva dana i posle sedmočasovnih pregovora sa novim vlastima o njegovoj predaji. Ovoj akciji prethodile su danonoćne straže pristalica i simpatizera SPS i JUL-a ispred njegove kuće. Nakon hapšenja, Marija Milošević, kćerka bivšeg predsednika ispalila je nekoliko hitaca iz vatrenog oružja.
Na Vidovdan 28. juna prva demokratska Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem (izabrana 25. januara) na osnovu Uredbe izručila je Miloševića Tribunalu u Hagu koji ga je sa četvoricom visokih funkcionera optužio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999. godine.

‘02 Likvidacija četiri banke

I 2002. godina počela je burno. Obeležili su je likvidacija banaka i propali predsednički izbori. Već 4. januara stečajni postupak u četiri velike srpske banke (Beobanci, Beogradskoj banci, Investbanci i Jugobanci) izazvao je talas protesta zaposlenih u tim bankama. Savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku 16. januara.
Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić raspisala je izbore za predsednika Srbije za 29. septembar a 13. oktobra održan drugi krug izbora koji nisu uspeli jer je na birališta izašao manji broj birača od predviđenog Izbornim zakonom. Kandidat DSS Vojislav Koštunica osvojio je 1.991.947, odnosno 66,86 odsto, a kandidat grupe građana Miroljub Labus 921.094, odnosno 30,92 odsto glasova birača. Ni ponovljeni predsednički izbori 8. decembra nisu uspeli, jer je na njih izašlo 45,17 odsto birača. Najviše glasova – 1.699.089, odnošno 57,66 odsto, osvojio je kandidat DSS-a i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Kandidat SRS-a Vojislav Šešelj osvojio je 1.063.296, odnošno 36,08 odšto, a kandidat Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević 103.926, odnosno 3,53 odsto glasova birača. DSS nije priznala rezultate tih izbora zbog, kako je ocenila, „lažiranih biračkih spiskova“, ali su njene žalbe nadležne institucije odbile.

‘03 Ubijen premijer Zoran Đinđić

U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića koji je pogođen sa dva metka posle čega je prebačen u Kliničko-bolnički centar. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt a v. d. predsednika Srbije Nataša Mićić je, na predlog Vlade Srbije, proglasila vanredno stanje. Prvi demokratski premijer Srbije sahranjen je u Aleji velikana 15. marta uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija i više stotina hiljada građana. Tri dana kasnije MUP Srbije saopštio da su organizatori i izvršioci atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića pripadnici zemunskog klana predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom, Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom. U Policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je atentator na premijera, bivši komandant Jedinica za specijalne operacije Zvezdan Jovanović, njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO. Tokom te akcije privedeno je 11.665 osoba, među kojima je bilo partijskih funkcionera, visokih vojnih oficira, nosilaca pravosudnih funkcija i estradnih zvezda, a neki od njih su zadržani u pritvoru.
Skupština Srbije izabrala je 18. marta novu vladu, čiji je premijer bio Zoran Živković a novi potpredsednik Čedomir Jovanović.

‘04 Pogrom Srba sa Kosmeta

Kod sela Čabra u reci Ibar UNMIK policija je 17. marta pronašla tela dvojice utopljenih albanskih dečaka. Demonstracije kosovskih Albanaca tim povodom prerasle su u dvodnevno nasilje tokom kojeg je ubijeno 19 lica (11 Albanaca i osam Srba), a više od 900 osoba je povređeno, među kojima su i pripadnici međunarodne i kosovske policije. Uništeno je ili oštećeno oko 800 kuća, kao i 29 crkava i manastira, a više stotina Srba napustilo je svoje domove. U centru Beograda i Niša zapaljene džamije, a u Novom Sadu su demolirana stakla na Islamskoj zajednici. Zbog napada na srpske enklave protesti više hiljada ljudi u gradovima u Srbiji.
Kolonu od oko deset hiljada demonstranata, predstavnika vlasti i SPC u Beogradu predvodili su premijer Srbije Vojislav Koštunica i patrijarh Pavle. Međunarodni tužilac je 29. septembra podigao prvu optužnicu povodom martovskih događaja protiv šestorice Albanaca: Agrona Ibrahimija, Nedžata Radmadanija, Šaćira Brahimija, Dzeljadina Salihua, Sadri Šabanija i Agima Abdulahua.

‘05 Stabilizacija i pridruživanje EU

Evropska komisija usvojila je 12. aprila u Strazburu Studiju o izvodljivosti za SCG, u kojoj se ocenjuje da je državna zajednica spremna da pregovara o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU čiji šefovi diplomatija su 25. aprila u Luksemburgu podržali povoljan zaključak Evropske komisije i zatražili da ona što pre pripremi početak tih pregovora. „Zeleno svetlo“ za pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa SCG dato je 3. oktobra u Luksemburgu, a već 10. oktobra je u Beogradu proglašen početak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Početak pregovora objavili su evropski komesar za proširenje Oli Ren, predsednik SCG Svetozar Marović, premijeri država članica Vojislav Koštunica i Milo Đukanović i Dejvid Goven, ambasador Velike Britanije, koja je predsedavajući EU.

‘06 Srbija samostalna država

Na referendumu o budućem statusu Crne Gore održanom 21. maja većina građana, 55,5 odsto, izjasnila se za nezavisnu Crnu Goru. Već 26. maja predsednik Srbije Boris Tadić doputovao u Podgoricu na razgovore sa najvišim državnim funkcionerima Crne Gore i on je prvi srpski zvaničnik koji je priznao rezultate referenduma u toj državi. Skupština Srbije konstatovala je 5. juna da je Srbija sledbenik državne zajednice SCG i da je nasledila njen međunarodno pravni subjektivitet i međunarodne dokumente, uključujući i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosi UN o Kosovu i Metohiji. A 14. juna pred sedištem Saveta Evrope u Strazburu zastava državne zajednice SCG zamenjena je zastavom Republike Srbije, čime je ozvaničeno članstvo Srbije, kao sledbenice SCG, u toj panevropskoj organizaciji. Na referendumu održanom 28-29. oktobra građani Srbije su, sa 53,04 odsto glasova, podržali novi Ustav Srbije.

‘07 Plan Martija Ahtisarija za Kosmet

Specijalni izaslanik UN za Kosovo i Metohiju Marti Ahtisari izneo je 25. januara u Parizu svoj predlog konačnog rešenja statusa Kosova generalnom sekretaru UN Banu Ki-Munu. Skupština Srbije usvojila je 13. februara rezoluciju kojom je odbačen ovaj predlog. Finalni pregovori Beograda i Prištine o predlogu specijalnog izaslanika UN za status Kosova Martija Ahtisarija počeli su 21. februara u Beču i do 2. marta na njima nije došlo do približavanja stavova o statusu Kosova. I poslednja runda pregovora 10. marta u Beču, takođe je završena bez dogovora. Marti Ahtisari predložio je 26. marta u izveštaju SB UN da status Kosova bude nezavisnost pod nadzorom međunarodne zajednice.

‘08 Ekonomska kriza i nezavisnost Kosova

Do pred sam kraj 2008. izgledalo je da će zborna pobeda Demokratske stranke, uz nezavisnost Kosova, ostati upamćena kao ključni događaj. A onda nas je „zateklo spuštenih gaća“. Tek malobrojni su tokom godine upozoravali da će finansijski fijasko koji je uveliko harao Zapadom, neminovno da se „prelije“ i u Srbiju. Izvestan broj stručnjaka procenjivao je da će Srbija čak i da „profitira“ od sveopšte nesreće, dokazujući kako će zapadni kapitalisti u potrazi za jeftinijim radnicima premestiti svoje poslove, delom i u Srbiju. Najveći broj je, ipak, napravio i najveću grešku – ignorisao je to što je bilo neminovno.
Skupština Kosova usvojila je aklamacijom Deklaraciju o nezavisnosti 17. februara a predsednik Srbije Boris Tadić zatražio je od generalnog sekretara UN Ban Ki-Muna da poništi jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i raspusti skupštinu Kosova. Na zahtev Rusije i Srbije održana je sednica SB. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun izjavio je da je Rezolucija 1244 SB UN i dalje pravni okvir za Kosovo. Samo dan kasnije Kosovo je priznalo osam zemalja, prvi je bio Avganistan, zatim SAD, Francuska, Albanija, Turska, Velika Britanija, Australija i Senegal. Kosovo su do kraja 2008. priznale 53 države.

‘09 Smrt patrijarha i ukidanje viza

Evropska komisija je već 15. jula predložila da se građanima Srbije od 1. januara 2010. ukinu vize za putovanja u zemlje EU, a 14. oktobra pozvala EU da primeni Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom ocenivši da su vlasti u Beogradu dokazale rešenost da se približe EU, da primenjuju trgovinski sporazum i da imaju postojanu saradnju sa Haškim sudom.
I taman kad su se građani poradovali nečem dobrom patrijarh srpski Pavle preminuo je 15. novembra na WMA u 95. godini života. Povodom njegove smrti proglašena je trodnevna žalost a patrijarh je sahranjen u manastiru Rakovica uz prisustvo najviših državnih funkcionera, crkvenih velikodostojnika i više stotina hiljada građana.
A onda se nastavio evropski blickrig, te je Savet ministara EU 30. novembra usvojio odluku kojom se građanima Srbije, Crne Gore i Makedonije od 19. decembra ukidaju vize za putovanja u zemlje EU, osim za Veliku Britaniju i Irsku. Šefovi diplomatija EU u Briselu odlučili su 7. decembra da stave na snagu prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom koji Beograd jednostrano primenjuje od 1. januara 2009. Najzad predsednik Srbije Boris Tadić predao je 22. decembra u Stokholmu zahtev za kandidaturu Srbije za članstvo u EU švedskom premijeru Frederiku Rejnfeltu čija zemlja do 1. januara 2010. predsedava EU.

Povezani tekstovi:

• Rekvijem za Vuka D.
• New primitives now
• Rekvijem za Nemanjinu 11
• Tri boje – populizam
• Opera za tri groša