Guzica ispred svega
„Nek te je sramota od guzice“, zna da prekori moj deda Lazar onoga ko napravi nešto nedolično njegovim godinama, prilikama i ambijentu. Taj je, prema deda Lazu, načinio nešto toliko sramno, da je zadnjica moralnija, čistija i bolja od njega.
Nisam dugo video dedu, ali se nešto mislim šta li bi rekao onom Malom što frflja kad priča posle njegovog današnjeg intervjua u kome kaže da je zločin koji je počinjen u Srebrenici nesporno stravičan, ali da ovu ocenu nije mogao da upotrebi dok je bio član Srpske radikalne stranke.
Neću zvati dedu telefonom. Mogu se zaneti pa ga citirati u tekstu. I posle bruka. Da se mator čovek vuče po sudovima. Mali bi ga tužio sigurno. Želeći da dokaže, kako je ipak, čistiji od zadnjice.
Ja to ne znam. To da li jeste ili nije. Čistiji od zadnjice.
Samo me sećanje još dobro služi.
Pa se tako prisetim kad je Mali što frflja rekao onomad: hvala Bogu što više ne moramo da nosimo majice sa kojekakvim likovima.
Mislio je na Vojislava Šešelja. Kuma svoje dece. Čoveka u koga se kleo decenijama. Koji ga je pošišao, obukao sako, stavio mu kravatu i pustio u Narodnu skupštinu.
Kum ga je uveo i u Vladu Srbije, gde je Opširnije »
U ime naroda i opozicije
„Kad čujem reč narod, uhvatim se za onu stvar“, rekao je svojevremeno Živojin Pavlović, zgađen manipulacijama koje se čine.
Neophodno je da se narod (stvarno) pita, a pogubno kad se narod (nazovi) pita i suštinski koristi za opravdanje odluka koje je smislila manjina kako bi lične interese predstavila kao opšte. Sad je samo potrebno biti pametan i videti koja je, od nekoliko manjina, manje u krivu.
Zato u poslednje vreme reč referendum (narodno izjašnjavanje) opasno preti da zameni godinama najskuplju srpsku reč Kosmet. Referendum u Republici Srpskoj, pre toga referendum u Crnoj Gori, još ranije referendum o stranim čizmama na srpskoj teritoriji koji kasnije nije poštovao ni onaj koji ga je raspisao, referendum o novom Ustavu, a inicijativa 200 javnih ličnosti da se narod izjasni o ulasku Srbije u NATO pakt, samo je najnovija u nizu.
Trenutak i motiv
Pojedini akademici, bivši fudbaleri, sveštenici, pisci, političari, novinari i umetnici navode da postoji bojazan da bi se „odluka o članstvu Srbije u NATO mogla doneti iza zatvorenih vrata i iza leđa građana“ te je zato potreban referendum.
I odmah se postavilo pitanje motiva.
Pogotovu ako se zna da država Srbija nije dobila nikakav poziv da se uključi u ovaj severnoatlantski vojni savez, kao i da (bar u ovom trenutku) odnos sa NATO nije na listi spoljnopolitičkih prioriteta zemlje.
Potpisnici zahteva navode da se krupna državna pitanja ne smeju prepuštati političarima i da su građani jedini pozvani da odlučuju o svojoj sudbini.
S druge strane
Crni usud (i dalje) duva za vrat
Neki narodi i države imaju tradiciju, drugi istoriju, treći i jedno i drugo, oni četvrti ih tek grade. Samo u Srbiji ništa ne manjka. Ni tradicije. Još manje istorije. Još više burne.
Događaja, koji čak i „zipovani“, ne mogu da stanu na jedan DVD.
I taman kad se pomisli da je sve ružno, ipak, sabijeno u one sumorne ’90-e, samo i letimičan pogled u retrovizor pokazuje da je crni usud i u ovih devet godina poslednje decenije bio sve vreme nakačen na braniku građana Srbije.
Uspeli su da ga se otarase 5.oktobra 2000. ali samo nakratko. Taj nesrećni mesec mart prvo je doneo NATO agresiju, pa streljanje Zorana Đinđića ispred svog radnog mesta, požar u Hilandaru, pa pogrom na Kosmetu…
Da ima dva ovakva meseca u toku godine, čini se da ne bi bilo onih koji bi dočekali treći. Ovako se, kako-tako, pred kraj godine ljudi pridignu, kao pred kraj ove kad je za dve nedelje bilo toliko dobrih vesti da realan čovek mora triput da ih pročita ili čuje, kako bi poverovao.
Decenija, kažemo, još nije završena, pa bi valjalo, bar po inerciji, na njenom kraju očekivati dobre vesti. Pa taman nam otpao branik, ako je to cena da i onaj usud odleti sa njim.
‘99 Milosrdni anđeo
Severnoatlantska vojna alijansa, bez odobrenja SB UN, počela je 24. marta 1999. godine oko 20 časova vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. Neposredan povod bio je incident u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea. Napadi u operaciji Milosrdni anđeo ili NATO agresija bez prekida su trajali 78 dana posle čega su suspendovani 10. juna kad je potpisan vojnotehnički sporazum o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije sa kojom je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih ne albanaca. Istog dana u SB je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad KiM ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara.
‘00 Peti oktobar
Nakon desetogodišnje vladavine SPS, udružena srpska opozicija osvojila je 24. oktobra vlast na lokalnim izborima u Srbiji, većinu u Saveznom parlamentu, a kandidat DOS-a za predsednika SRJ Vojislav Koštunica pobedio je kandidata SPS-JUL Slobodana Miloševića. Prema konačnim rezultatima Koštunica je osvojio 50,24 odsto a Milošević 37,15 odsto glasova birača. A onda su se, posle nepriznavanja rezultata na poziv lidera DOS-a građani okupili 5. oktobra ispred Savezne skupštine. Nakon nekoliko uzmicanja pred suzavcem, koji je policija ispaljivala na demonstrante građani su ušli u parlament, a nešto malo kasnije i u zgradu RTS.
Dvoje ljudi je poginulo, tri osobe su ranjene iz vatrenog oružja, a oko 100 ljudi je povređeno u sukobima demonstranata i policije. Već 6. oktobra Ustavni sud potvrdio je pobedu Koštunice u prvom krugu a Milošević mu je preko RTS-a čestitao izbornu pobedu. Skupština SRJ konstituisana je 7. oktobra a Vojislav Koštunica položio zakletvu pred oba doma parlamenta i u narednim danima primio brojne državnike dok su EU i SAD ukinule ekonomske sankcije SRJ obnovljene pre tri godine zbog situacije na Kosovu, otvoren je proces pomirenja sa Evropom i normalizacija odnosa sa Zapadom i susednim zemljama. Ranije 1. septembra u Centru „Sava“, na predizbornoj konvenciji DOS je potpisao „Dogovor sa Srbijom“, kojim se obavezao da će doneti demokratske promene u Srbiju, ukinuti međunarodne sankcije, urediti odnose između Srbije i Crne Gore na demokratski način i uspostaviti kompetentnu i odgovornu vlast. Još ranije 10. januara lideri najvećih opozicionih partija u Srbiji potpisali dokument o saradnji i zatražili raspisivanje opštih izbora u Srbiji a 14. januara pripadnici pokreta „Otpor“ na beogradskom Trgu Republike u Beogradu proslavili pravoslavnu Novu godinu pod motom „Ovo je ta godina“.
‘01 Milošević uhapšen i isporučen Hagu
Bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević, uhapšen je 1. aprila pod sumnjom da je izloupotrebio službeni položaj. Prvobitnu mu je određen pritvor od 30 dana, koji je potom produžen za još dva meseca. Hapšenje je započeto 30. marta, a okončano nakon dva dana i posle sedmočasovnih pregovora sa novim vlastima o njegovoj predaji. Ovoj akciji prethodile su danonoćne straže pristalica i simpatizera SPS i JUL-a ispred njegove kuće. Nakon hapšenja, Marija Milošević, kćerka bivšeg predsednika ispalila je nekoliko hitaca iz vatrenog oružja.
Na Vidovdan 28. juna prva demokratska Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem (izabrana 25. januara) na osnovu Uredbe izručila je Miloševića Tribunalu u Hagu koji ga je sa četvoricom visokih funkcionera optužio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999. godine.
‘02 Likvidacija četiri banke
I 2002. godina počela je burno. Obeležili su je likvidacija banaka i propali predsednički izbori. Već 4. januara stečajni postupak u četiri velike srpske banke (Beobanci, Beogradskoj banci, Investbanci i Jugobanci) izazvao je talas protesta zaposlenih u tim bankama. Savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku 16. januara.
Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić raspisala je izbore za predsednika Srbije za 29. septembar a 13. oktobra održan drugi krug izbora koji nisu uspeli jer je na birališta izašao manji broj birača od predviđenog Izbornim zakonom. Kandidat DSS Vojislav Koštunica osvojio je 1.991.947, odnosno 66,86 odsto, a kandidat grupe građana Miroljub Labus 921.094, odnosno 30,92 odsto glasova birača. Ni ponovljeni predsednički izbori 8. decembra nisu uspeli, jer je na njih izašlo 45,17 odsto birača. Najviše glasova – 1.699.089, odnošno 57,66 odsto, osvojio je kandidat DSS-a i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Kandidat SRS-a Vojislav Šešelj osvojio je 1.063.296, odnošno 36,08 odšto, a kandidat Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević 103.926, odnosno 3,53 odsto glasova birača. DSS nije priznala rezultate tih izbora zbog, kako je ocenila, „lažiranih biračkih spiskova“, ali su njene žalbe nadležne institucije odbile.
‘03 Ubijen premijer Zoran Đinđić
U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića koji je pogođen sa dva metka posle čega je prebačen u Kliničko-bolnički centar. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt a v. d. predsednika Srbije Nataša Mićić je, na predlog Vlade Srbije, proglasila vanredno stanje. Opširnije »
