Sveprisutni TABOO
„A sada, specijalno za našeg dragog i uvaženog gosta:
Dovešće u našu avliju,
suživot i demokratiju,
iznad Beške zora sviće,
dobro dos’o predsedniče,
iznad Beške sunce sija,
radujem se tebi i ja“
Ovako bi, da su muzikanti (kao kamermani) na vreme bili obavešteni, mogla da počne nenajavljena i iznenadna poseta Borisa Tadića graditeljima na mostu kod Beške (auto put Beograd – Subotica).
Kad bi se zajebavali. A hoćemo.
Ako može predsednik što ne bi mogla obična sirotinja raja, koja porez plaćati ne može, i trpeti ovoliku fluktuaciju dinara.
Kad država zakasni
Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i „njihove“ rabote. Veoma unosne.
Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.
Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana. Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe „navijača“ usmrtio je nožem “navijač” Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK „Žarkovo”.
Još, još ranije…
Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O „navijačima“. I o “državi“. Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke. Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.
Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?
Polemika u državi mrtvih
Mišljenje. I priče.
Ovo prvo svi imaju, kao onu stvar. Samo je pitanje kvaliteta.
Neke priče, pak, nikad da se završe. I uvek sa mnogo bure. Neizostavni pratilac su im po pravilu „šumovi“ iz mase. Koja je, uzgred budi rečeno (onako uglas), najlošiji tumač istine. Ali je, svakako, dobro da ih ima. I mnogo loše kad nema.
Tako je i sa predlogom Statuta Vojvodine koji je potvrđen u Skupštini Srbije sa sve usvojenim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti, opet, Vojvodine. Ruku diglo 138 poslanika.
Ali, ni posle godinu dana o kad je, prvi put donet ovaj predlog, polemika se ne stišava. Piše se i priča na veliko.
Neposredno pre usvajanja analitičari Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić uputili su preko sajta Nove srpske političke misli „Otvoreno pismo predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije“ kojim izražavaju zabrinutost u upozoravaju da je proces decentralizacije Srbije krenuo pogrešnim i opasnim putem. I kao što je pretpostavio Dragoljub Žarković u svom „Blic“ komentaru, odmah je krenula neka vrsta osporavanja, da upotrebimo ovaj eufemizam. I pisma i autora.
Svetislav Basara tako u „Danasu“ ne spori autorima „pravo na rečenu rabotu“ ali se kasnije u svom osvrtu, na momente i prizemno, sprda sa potpisnicima pisma govoreći da ga to osocira na grupnjak a autori na „dobre duhove“ ili neku instituciju za sebe. Sve, dakle, u stilu osporavanja autora a ne teksta, kao što uostalom radi i izvesna Marina Kolarov Radovanović koja se dan kasnije u „Danasu“ pita: Zašto Vukadinović i Antonić?
I sve to u samo tri dana.
Uveče, tog trećeg dana, na RT Vojvodina prikazan je film Žike Pavlovića „Država mrtvih“.
