Kad država zakasni

Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i "njihove" rabote. Veoma unosne.

Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.

Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana.  Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe "navijača" usmrtio je nožem "navijač" Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK "Žarkovo”.

Još, još ranije"¦

Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O "navijačima". I o "državi". Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke.  Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.

Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?

U to vreme važio je propis da igrač može da ode u inostranstvo tek kad odsluži vojsku i kad napuni 28 godina, odnosno, eventualno, sa 26, uz neke specijalne dozvole – te je zbog toga postojala koncentracija kvaliteta. Jedan Skoblar igrao je u domaćem šampionatu do svoje 29 godine. Čuveni tim Dinama iz Zagreba, koji je osvojio Kup sajamskih gradova činili su igrači od 26, 27 godina, koji su bili u zenitu karijere. Hroničari kažu da su u to vreme fudbaleri u jednom klubu igrali i po 12 do 15  godina.

Fudbaleri poput Šekularca, Bobeka, Beare bili su kao holivudske zvezde stadiona. Ali i na ulici. Pravi superstarovi, koji su svoju popularnost i obožavanost vraćali majstorijama na terenu. Stadioni za vreme utakmice izgledali su kao veliko pozorište na otvorenom. Ponekada ni kiša nije smetala da budu prepuni. Fudbal je tada, u pravom smislu reči, bio narodna stvar.

Krajem 60-tih i početkom 70-tih, počinje jedna od tri najveće društvene krize u Jugoslaviji čije su se posledice odražavale i na fudbal i navijanje. Bio je to prvi pokušaj decentralizacije države i privrednih reformi. Ozbiljno se, prvi put, dovodi u pitanje svemoguća uloga Komunističke partije.

Veliki broj ljudi odlazi u inostranstvo a socijalna raslovanja počinju da budu veća. To je, na neki način, počelo da se manifestuje i kroz fudbal.
Logično. Ako u Nemačku, Švajcarsku odlaze inženjeri i radnici zašto ne bi mogli i fudbaleri. Kvalitet fudbala pomalo pada, a izled tribina počinje da se menja.

Po ugledu na Englesku i Italiju od te mnogoljudne publike izdvaja se jedan deo, koji navija sa više strasti, prati svoje klubove na gostovanjima, zna ne samo sastave svojih timova, već i najsitnije detalje u vezi sa igračima.

Klubovi u tadašnjoj državi osećaju potrebu za podrškom. Tako počinju da na neki način organizuju svoje navijače kroz klubove navijača, upisivanje klinaca, besplatan ulaz na neke tribine, pri čemu istočna i zapadna tribina ostaju za "običnu" publiku. Navijači, koji tada nastaju, postaju, a tako je i danas, prava podkulturna grupa, koju pored gostovanja karakteriše specifičan govor, odevanje, muzika koju slušaju, ali i pevanje i skandiranje, verbalno, pa i fizičko nasilje.

Osamdesetih su na prostoru bivše Jugoslavije već formirane četiri velike navijačke grupe – navijači Crvene zvezde i Partizana u Beogradu i u Hrvatskoj navijači Dinama i Hajduka. Pored njih, oformljeno je još navijačkih grupa, jer je svaki prvoligaš imao svoje navijače, ali nisu baš svi ispunjavali uslove da bi se nazvali ozbiljnom navijačkom grupom… Nekima je falila organizovanost, drugima brojnost, a treći,čak iako su ispunjavali oba ova uslova, nisu imali dovoljno popularan klub, te se za njih i nije moglo čuti.
A danas. "Derbi" Borča – Partizan. Tja!

Posle krize ’68 sve do Titove smrti situacija je, da kažem, pod kontrolom sa stanovišta onih koji su držali vlast, pa su tako i sportske "priredbe" bile pod posebnom kontrolom. Svaki treći ili peti čovek, prema rečima očevidaca, imao je neko zaduženje sa ciljem da se spreče incidenti. Međutim, tim ljudima nije bilo važno da li će navijači Zvezde i Partizana prepucavati. Presudno je bilo da se ne udari na Partiju.

U Engleskoj buja huliganizam, u Italiji jača ultra pokret, a u Beograd stižu prve baklje i dimne bombe. Navijači prate svoje klubove, kako unutar one velike države, tako i u inostranstvo. Dobijaju prostor u jugoslovenskim medijima, ali se o njima s respektom priča i u Evropi. Ti, ultra navijači, se ne zadržavaju samo na provokacijama, već na i oko stadiona, i u manjoj meri na ulici, dolazi do fizičkih obračuna. Ali i to njihovo fizičko obračunavanje nema za cilj uništavanje, već ponižavanje protivnika. Bar do trenutka dok političke, međuetničke i druge tenzije u društvu ne uđu u svet navijača. Tada to nasilje postaje nasilje u pravom smislu reči, čak i sa željom da se neko bukvalno ubije!

Tribine i dešavanja na njima nikako se ne mogu stavljati pod stakleno zvono, jer svi konflikti koji su se dešavali u društvu vrlo lako su pronalazili put do stadiona, a s druge strane sve ono što se dešavalo na utakmicama prenosilo se i van zidina stadiona, u našu stvarnost.

U te grupe, između ostalih, ulaze i delikventni tipovi, koji su tu pokazivali pravo lice, jer je na stadionima bilo dozvoljeno ono što nije na ulici. Postajali su deo grupe zbog agresije, zbog ludila druge vrste, a ne toliko zbog svoje ljubavi prema klubu. Tada se govorilo da je tribina osnovna škola za kriminal niže vrste: obijanja, razbijanja, nasilja, tuče, krađe.

Ono što nije bilo dozvoljeno u društvu, u porodici, fakultetu ili školi, dozvoljavalo se na stadionu. Na njima su testirane i političke ideje i svi političari osetili su da je baš stadion dobro mesto za njihovu promociju. Logika im je bila: ako tu grupu, navijače, koja je radikalna ubede da ih u nečemu slede, moći će bilo koga.
Tako su ih i ubedili da na ratištima "materijalizuju" ta "puna usta srpstva". Ovo materijalizuju shvatite u bukvalnom slislu. Ko ne veruje nek pogleda tik iznad Marakane.

Međutim, iako je bilo pod svim tim uticajima, ondašnje navijanje je imalo i nekog opravdanja u samom sportu. Iako u vreme bivše Jugoslavije nije bilo mnogo velikih klubova – postojalo je pravo rivalstvo. Složićete se, jedno je kada pravite ligu iz države sa 22 miliona stanovnika, a sasvim je drugačiji kvalitet te lige u državi koja ima šest ili sedam miliona ljudi.

Elem, utakmica finala Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa 29. maja 1985. na belgijskom stadionu Hejsel u Briselu ostaće upamćena kao, možda, najveća fudbalska tragedija svih vremena. Tog dana poginulo je 39 navijača, a oko 400 njih je povređeno.
Prema tvrdnjama nekih kritičara, ova tragedija počela je godinu dana ranije kad je Liverpul u finalu Kupa šampiona pobedio na penale Romu u sred Rima. Posle utakmice, navijači Liverpula su proganjani na ulicama Rima od ekstremnih fanova Rome, desetine njih su povređene, a jedan trinaestogodišnjak je gotovo iskasapljen. U Englesku se vratio sa preko 200 kopči na licu.

Posle ovog događaja UEFA postaje rigoroznija. U Engleskoj Margaret Tačer donosi specijalni zakon o navijačima.  Od one engleske publike, gde je postojao tzv. KOP (po kome su kasnije u svim zemljama nazvani delovi stadiona na kome stoje najvatreniji navijači) sada je napravljena kamerna atmosfera, koja liči na pozorište.

U Srbiji, pa i u Hrvatskoj, za razliku od pomenutih država, postoji ogroman pad kvaliteta fudbala i u isto vreme jačanje navijačkih kopova.
U Srbiji, kod neko krene stopama Margaret Tačer, odmah bude ubijen. U leđa. Marta 12. Godine 2003.

Srpski klubovi su udruženja građana. Svačiji. Dakle ničiji.  Nema igrača. Nema lige. Nema igre. Nema publike. No, nije sve tako crno. Ima podosta toga belog. I ima para.
Ali nema institucionalne kontrole. Partizan i Zvezda jesu institucije i opšti interes je da njima bude dobro, ali način merenja "tog opšteg interesa" ne postoji. U politici su to izbori. I u klubovima postoje skupštine, ali je to priča u kojoj jedni biraju druge u krug, bez ikakve kontrole sa strane, i biće tako – ne samo u Zvezdi i Partizanu već i u ostalim srpskim sportskim društvima – dok ne dođe do privatizacije klubova i klubovi dobiju prave vlasnike. Ali, Zakon o sportu se godinama dorađuje.

Bojan Hrvatin, "navijač" Rada, osuđen je u Okružnom sudu na 30 godina zatvora. Vlast najavljuje oštrije kazne za huligane. A na brdu traje borba za zemljište. Marakana 16 hektara. Partizan 11 hektara.

Najsvežija vest glasi da su glumici Bojani Maljević (kako je navela na svom blogu) prišla dva momka uzrasta 18-19 godina i pitala je: “Je l’ si ti Brankicina drugarica?”. Jedan od njih je udario po kišobranu, dok joj je drugi zapretio: “K…ćemo i tebe i Brankicu”. Maljevićeva je nosila kišobran sa znakom televizije B92.
‘Aj što deca ne znaju šta je 200 kila. ‘Aj što ne znaju šta je to fudbal. ‘Aj što neki kad odrastu ostanu na nivou ameba. Al’ kad država zakasni"¦

P.S.

Nećemo mnogo čekati na vest "da se ove nedelje derbi Zvezda "“ Partizan igra na novoizgrađenom stadionu u Dobanovcima". Pa valjda vam je jasno da tajkuni nikad ne kasne.

Povezani tekstovi:

• Engleska trava doma mog
• Kako je sport sistematski uništavan od… države
• Odlazak srpskog domaćina
• Kletva
• Odzvonilo i loptanju