Beograd pamti, Moskva suzama ne veruje

Srbija je uspela nešto da promeni. Ovde čuda, više, ne traju tri dana. Već dan i po. Dmitrij Anatoljevič Medvedev, predsednik Ruske Federacije je došao, rekao šta ima i otišao. Sve sa smeškom. Nasmejani su bili i srpski političari, a ko će se poslednji smejati nije zahvalno prognozirati.

Gost je dobio šta zaslužuje. Ali i dosta toga pride, rekli bi cinici. Čisto da se pokaže da Srbi ne vole da škrtare. Barem na aplauzima. Domaćini su dobili onu milijardu koju su tražili. Potvrdu podrške za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Po prvi put javno sa ruske strane podršku evrointegracijama. Ali i, bar, jednu stvar pride. Koju nisu tražili. Ali, koga je moliti nije ga ljutiti.

„Uveren sam da će još dugo biti država u Evropi koje neće biti članice NATO, ali to ne znači da one neće učestvovati u pitanjima bezbednosti“, rekao je ruski predsednik posle sastanka sa srpskom delegacijom. Boris Tadić, srpski predsednik sigurno zna šta znači ta rečenica jer je sa Medvedevim u četiri oka razgovarao 45 minuta duže nego što je predviđeno protokolom, a javnost je može tumačiti kao poziv Srbiji da uđe u novi sistem evropske bezbednosti po kome nijedna država ili organizacija ne bi trebalo da ima isključivo pravo da održava mir i stabilnost, ali i kao njet (sa velikm Nj) ulasku Srbije u atlanski vojni savez.

Slučajna i namerna simbolika

Inače, svanulo je u sedam sati. Nije bilo kiše kao nekoliko dana pre 20. oktobra ali ni beline kao dan posle. Iako su to mnogi očekivali „sunce u ovom gradu nije zasjalo kako treba“. No, za nekoga ko (kolektivno) zaspi uz trubu, dobro smo ustali. Za neupućene, zaslugom političara koji su političkom odlukom postali menadžeri u Srbijagasu, Galenici i Dunav osiguranju orkestar od 100 trubača podsetio je 19. oktobra uveče na Trgu republike poreske obveznike da je sutra veliki dan. Polit-menadžeri su samo jednu stvar zaboravili. Da građanima kažu kako ih čaščavaju njihovim parama, kao i da Beograd nije oslobođen 19. već 20. oktobra i da ne se ne trubi dan ranije zbog njih već zbog bezbednosti ruskog predsednika.

Počelo je, kažemo, bez mamurluka ali i bez nekog, velikog, poleta. Falila je i tenzija koja se osećala kad je onomad dolazio američki potpredsednik Bajden. Možda i zbog toga što smo se uhodali, navikli na velike događaje a i drugi put nikad nije kao „prvi put“. Ima, bar, manje treme.

Dakle, jedno sasvim prosečno jutro. Pijačni prodavci rasuli su se sa Kvantaša po gradskim pijacama. Deca u školu. Novinari u Palatu Srbija. Vuk Jeremić u jutarnji program RTS-a da podseti one (ako ih ima) koji još ne znaju ko nam dolazi tog dana. Jeremić je bio kao ona prva truba koja se čuje u Izgubljenom jagnjetu (da ostanemo u ambijentu Guče) i koja, polako pojačavajuči ton, doziva ostale trubače koji preuzimaju ariju, a on i Ivica Dačić kreću ka aerodromu. Iako se, dakle prolamao zvuk trube a ne muzika Riharda Vagnera, to jutro je podsećalo na ono iz Kopoline „Apokalipse danas“. Samo što su umesto poručnika Bila Kilgora koji je kod Kopole objašnjavao vojnicima kako voli miris napalma ujutru, ljudi iz protokola objašnjavali novinarima kako ne vole miris nikotina. Nije, dakle, mirisalo ni na napalm, ni na votku, ali su jadni novinarčići morali da se kao u srednjoj školi, guraju u muškom toaletu, sve gaseći opuške u WC šolji.

Prema nekim procenama ovaj susret pratilo je preko 500 srpskih, ruskih i drugih stranih novinara, a ljudi iz državnih pres službi su se trudili da sve dobro organizuju. I preorganizovali. Dan ranije su deljene akreditacije, svaki minut protokola je objašnjavan nekoliko puta. Novinari su upozoreni da neće moći da prisustvuju svečanom dočeku već će sve moći da prate preko tv ekrana u jednoj od konferencijskih sala koja je, ničim izazvano, nazvana pres salom. Od „biće dovoljno ekrana da sve vidite kao da ste napolju“ došlo se do tri televizora skromnih dimenzija (sa sobnim antenama) na kojima je uživo išao „Veliki brat“. Možda će neko i u ovom naći simboliku, ali je posredi ta preorganizovanost koju smo pomenuli i koja je dovela do toga da tri minuta pre zvaničnog početka ceremonije nema signala RTS-a na tim televizorčićima.

„Kolege, izvinjavamo se, signal je iznenada pao, možda će doći kasnije, ali da ne bi rizikovali, možete sići ispred glavnog ulaza i stati iza tv ekipa“, rekli su nam iz protokola. Čudno je kako može da padne signal koga nije ni bilo al’ ‘ajde. Ovo je sreća u nesreći. Bar nas nisu njušili službeni psi kao kad je dolazio Bajden.

Da, upadljivo je da u zvaničnoj srpskoj delegaciji nije bilo ni Dragana Šutanovca, ministra odbrane a ni Mlađana Dinkića, ministra ekonomije pa je propala spekulacija da li će Medvedev za njih dvojicu, kao američki potpredsednik za Jeremića (u šali pa privali) upitati: jel’ su ovo oni koji nam prave probleme.

Pljuštali poljupci

Šutanovac se, ipak, sa vojnim vrhom pojavio na Groblju oslobodilaca Beograda a Dinkić je zamenu imao u Vesni Arsić, državnom sekretaru ministarstva ekonomije koja je, posle potpisivanja Memoranduma o saradnji administracije Kurske oblasti sa Ministarstvom ekonomije tri puta, po srpski, poljubila gubernatora Aleksandara Mihajlova. Inače, od poljubaca je praštalo na sve strane. Ivica Dačić je, samo u jedan obraz, poljubio Sergeja Šojgua ministra za vanredne situacije sa kojim je kasnije potpisao Sporazum o saradnji u vanrednim situacijama. Gde smeš dva puta da ljubiš ministra koji je preživeo i Jeljcina, i Putina i evo na svečanoj akademiji u Sava centru sedi tik do Medvedeva. To valjda dovoljno govori. Kao što činjenica da je na toj istoj akademiji Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske sedeo do Borisa Tadića ne govori da je zanemaren Miki Rakić i Srđan Šaper već o tome da je bilo potrebno da Dodik za svaki slučaj bude bliže Medvedevu, kako ne bi ispalo da je džaba dolazio. Srpski predsednik Tadić je ljubio samo ženski deo srpske delagacije (Vesnu Arsić i Slavicu Đukić Dejanović, obe po jednom) ali se zato smejao više nego na fudbalskoj utakmici sa Rumunijom, a u nekim trenucima se ponašao kao na stadionu, dakle, na momente nonšalantno. Dušan Bajatović se posle Ugovora o gasovodu „Južni tok” i o formiranju zajedničkog preduzeća za skladište gasa „Banatski dvor” nije ljubio sa Aleksejem Milerom ali je bio crven kao marama one partizanke u spotu „Beograd pamti“, koji se danima vrteo na televiziji a i te večeri u Sava centru. Važno je primetiti da se Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova i pre i posle potpisivanja Sporazuma o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova sa Ivicom Dačićem i Sporazuma o saradnji u oblasti kulture, nauke, sporta i omladinske politike od 2009. do 2011. godine sa Vukom Jeremićem držao strogo ozbiljno. Hladan i odmeren.

Ćaskanje sa Tomom Nikolićem

Medvedev nije, kako se tvrdi, prvi ruski predsednik koji je posetio Beograd, ali je prvi strani državnik koji je govorio pred poslanicima srpskog parlamenta. Kako je tek tu praštalo od aplauza. Bis nije bio za govornicom već na koktelu, gde je, kažu upućeni, Medvedev prvo (nekoliko minuta) proćaskao sa Tomom Nikolićem a onda i sa ostalim poslanicima. Potom je u Partijaršiji primio Orden Svetog Save i na kratko se sreo sa još nekim viđenijim Srbima, čija imena nećemo pominjati, ali je sigurno da to nije bio predsednik DSS-a. Koštunica, dakle, nije video Medvedeva. Iako je to, sva je prilika, bilo planirano, ali na jednom drugom mestu.

Za to vreme pojedini delovi grada bili su ispresecani kordonima policije, koja je obezbeđivala trasu kojom su delegacije prolazile i gde su boravile. Bilo je, ako je verovati ministru policije, angažovano preko 6.000 policajaca.

Šlag na torti je bila pomenuta svečana akademija na kojoj je Medvedev uspeo da, bar prividno, pomiri SUBNOR i mitropolita Amfilohija, socijaliste i Vuka Draškovića, Aleksandra Karađorđevića i Peka Dapčevića i svima njima u društvo dovede Milanku Maru Karić i Ekstra Nenu, između ostalih. Medvedev je uspeo i da odloži TV Slagalicu i tako nam uskrati još jedno „dobro veče“ od Milke Canić.

Bilo je, kako da kažemo, nesvakidašnje. Falili su samo Latinkini liberali i Tihi i Prle. Njih je ruski predsedik sledećeg dana isterao i iz ukršetenih reči. A Beogradu nije neka vajda što pamti, kad Moskva suzama ne veruje i što pokazuje da nam uz svo grljenje i cmakanje kese nisu sestre. Jer ona milijarda nije na lepe oči. Dasvidanja, tavarišći.

Povezani tekstovi:

• Trči Bota, trči
• Zorzi, pičkica ili hejter
• Srećna je nacija kojoj ovako počne godina
• Opera za tri groša
• Sveprisutni TABOO