Izem ti alternativu
“E, neka vlada i crni ciganin, samo da nam bude bolje. E, da hoće dati Bog da izaberu i crnog ciganina samo da imamo posla”, umeo je da, kad zapodenemo neku priču o politici, izjavi Batrić Vojinović. Ova profesorska i ljudska legenda novovaroške gimnazije “Pivo Karamatijević” citirao je, u stvari, pijačne prodavce i razgovor tetki na kafi, čikica na šahu i majstora koji čiste svećice na autu.
Ali, ne bi Baćo bio to što jeste da ovo nije bio samo šlagvort, posle koga bi (uz neizostavno trljanje šaka kao da mu je hladno) dodao: “I Bog se na kraju smilovao (pa otegne ovo “smilovao”) i dao im ciganku. Ali, da ne bude mnogo providno, Bog joj stavi i jedan cvetić u kosu”.
Ove srednjoškolske anegdote sam se setio ovih dana kad je sve jasnije da će Srbija dobiti dve velike partije koje će se kao u zapadnim demokratijama smenjivati na vlasti. To smo godinama i čekali, kukali na mnogo stranaka i molili Boga da se to desi. I Bog nam se, opet, smilovao. Ali, nije nam poslao ni ciganina ni ciganku. Već još goru nezgodu od one sa cvetićem. Tomu grobara. Pride je pošao onaj Mali što frflja kad priča.
I svima lepo. Volj’ ti Boris – zaokruži, volj’ ti Toma – zaokruži. Volj’ ti sam iskopaj svoju raku, pa će Mali doći da zatrpa, pošto šef više ne radi te poslove. Čeka ga neki od ambasadora na večeri, a ujutro leti kod Olija.
I Mali će to jako dobro raditi. Zatrpavati. Kao što sad zatrpava svoje tragove od pre godinu, pet, deset i petnaest političkih sezona. U tome mu dobrim delom pomažu i mediji (o čemu sam već pisao na ovom blogu). Uzgred, brojim tekstove koji kritički govore o ovim “novim radikalima”: Milan Bečejić, Vesna Mališić, Cvijetin Milivojević, Slaviša Lekić i Zoran Preradović. Ukupno pet tekstova. Od kad je Toma rešio da skine bedž.
Izvinjavam se onima koje sam možda izostavio. Ako ne umem da brojim, tim bolje.
I šta onda reći deci koja su imala jednocifren broj godina kad je Mali što frflja primao glavne urednike i pregledao im tekstove. Kad je dobio stan od države. Kad je govorio ono što je Šešelj mislio. Šta im reći kao protiv argument kad kažu da je Aca super i da će glasati za njega.
- Gde to piše, pitaće vas odmah
- Pa…možda ima neki snimak na Youtube.
- Ma daj, tamo su sve šale.
Ukapirali ste, da ne duljim. Džaba priča.
I eto. Dobili smo šta smo tražili. Tomu kao alternativu, pa prismočite. Valjda ste shvatili da u ovoj zemlji što si veći kreten i budala bolje prođeš, što si veći kriminalac dobiješ manju kaznu i status svedoka saradnika, što se više ulaguješ raji više poslanika u parlamentu. Kreteni posle, i najmanje, promene neminovno postanu prihvatljivi. Ulagivači nađu nove i nove teme za uvlačenje, skinu bedževe, a ako ih posavetuju možda će učestvovati i na Paradi ponosa (da da, i Mali i Toma, samo ako istraživanja pokažu da je to dobro i da donosi glasove). A kriminalci dobiju status zaštićenog svedoka. Ej, pre neki dan čitam da će možda i Radomir Marković biti zaštićeni svedok. Ostao nam je samo još Legija. A kad i on (Bože oprosti) postane insajder onda ostaje Goran Knežević. Ali to tek kad Pajtić postane još više neposlušan i totalno zastrani.
Što se mene tiče, svi ste dobili otkaz
Čitam juče u Blicu kako u Vladi Srbije ima ministara koji bi se solidarisali sa građanima u godini ekonomske krize (idi!) i pristali da im se smanji plata. Vidi Boga ti! Ovo je konstatovao jedan od ministara pa se može zaključiti da on o (svim) svojim kolegama ne misli baš najbolje jer se njegova izjava može tumačiti i kao: eto, nađe se i u Vladi neko ne toliko loš. U svakom slučaju, ovako nešto mora da izazove emocije.
U daljem tekstu poređane izjave Slobodana Milosavljevića, Jasne Matić, Milutina Mrkonjića i Dragana Šutanovca u posebnom okviru. Najzad, meni lično, najdirljivija, izjava Snežane Malović koja kaže da je njoj prioritet reforma pravosuđa i da joj je najvažnije da „taj proces bude okončan u najboljem interesu naše zemlje i građana“. Tako da joj, nastavlja ova samarićanka, „bilo kakvo smanjenje plate ne bi predstavljalo problem, kao ni dosadašnje smanjenje plate“.
Recite da nije dirljivo. Čovek se, na momenat, tako razneži da mu dođe da ode pred Vladu i traži da pomenuta gospoda, pošto su ovako skromni, ostanu ministri još dugo, dugo, dugo. Ako, pak, ne mogu svi, onda barem Sneža. Ona će, dobri vam stojimo, ako je sutra pozovu i pitaju da li bi pristala da radi bez plate automatsi rekla: Da! I dodala kako je njoj najvažnije da se „proces reforme pravosuđa okonča u najboljem interesu zemlje i građana“.
Ali, nije sve kao što izgleda. Pa sam se odmah trgnuo i setio najsvežijeg primera koji se drastično razlikuje od ove šarene laže. Samo nedelju dana ranije ministri iz te iste Vlade izbrojali su da imaju manjak ljudi, iako se nedeljama i mesecima priča o smanjenju, preglomaznosti i neefikasnosti državnog aparata. MMF ih je oborio i rekao da dođu na polaganje krajem oktobra. Kao kad studentima ostane „jedan za uslov“.
Život naš uči da ima dosta onih kojima i „oktobar tri i četiri“ i „novembar pet“ i ceo decembar ne bi bili dovoljni da upišu sledeću godinu. A ako neko pada (gotovo) devet godina onda ga roditelji vrate kući i zaposle u bakalnici. Ljudima pukne trpilo. Ma koliko dečica govorila kako su spremna da žive i u manjem stanu od sadašnjeg, da nađu cimera, kako bi pristali i manje da jedu, samo da u porodičnu kuću donesu diplomu. Znaju matorci da su to sve prazne priče. Od takvih (propalih studenata) po pravilu i bude nešto. Makar, loš primer.
Pošto je loših primera previše, bakalnica sve manje i kako ja svakog meseca od plate odvajam i plaćam pomenutu gospodu, ne pristajem (kao oni) na smanjenje (njihove) plate. Puklo trpilo. Što se mene tiče, svi su dobili otkaz.
Reforme, majke mi
Kosmičke crne rupe su objekti sa gravitacionim poljem toliko jakim da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od njih. Ko ne veruje, nek proveri kod astronoma i fizičara. Teorija kaže da bi čovek – ako bi se našao dovoljno blizu ivice rupe, ali i dovoljno daleko da ne upadne u nju, mogao videti svoj odraz kao u ogledalu.
Srpska administracija na državnom, pokrajinskom i lokalnom nivou predstavlja mrežu činovnika toliko jaku da nijedna politička partija ne može da joj odoli. Ko ne veruje, nek proveri kod poreskih obveznika i ministra finansija. Teoretičari politike je, inače, opisuju kao armiju stranačkih aktivista, povezanih ortačkim i rođačkim vezama, koja može dati ili uskratiti podršku na izborima. Još je više onih koji tvrde da prosečan svedok vremena, ako bolje zagleda, može na njoj videti odraze svih vlada Srbije u proteklih 20 godina.
Reforma od januara
Nema sumnje da su svi i uvek bili svesni da je broj državnih činovnika prevelik, ali im se, zbog kojekakvih razloga, „nije dalo“ da se uhvate u koštac sa tim problemom. Da li zbog krize, pritisaka MMF-a ili činjenice da se kad tad mora početi sa raščišćavanjem (koje može da odnese nekoliko stotina hiljada glasača, ali i da donese isti ili još veći broj novih) Cvetkovićeva vlada odlučila je, bar na rečima, počne posao.
Od prve najave smanjenja broja zaposlenih izrečene još zimus na „kopaničkom Davosu“ (predsednik Boris Tadić), preko brojanja prekobrojnih koji će prvi otići (deset odsto, prema računici ministra ekonomije Mlađana Dinkića) u maju ove godine, te priča o neophodnosti otpuštanja, ali i o nedostatku novca za otpremnine, došlo se do najnovije najave o „istorijskoj reformi“ javnog sektora koja bi trebalo da krene prvih dana naredne godine na svim nivoima – u državnoj upravi, lokalnim samoupravama i pokrajinskim organima.
Prema još nedovoljno preciznim najavama iz Vlade Srbije, broj birokrata trebalo bi da bude smanjen za 10 odsto, dok će lokalne samouprave (gde je možda i najviše nepotrebnih – gotovo polovina opština ima viškove zaposlenih, a u nekima je prekobrojno čak 40 odsto) otpuštanja vršiti u dve ili tri faze, dakle i posle 2010.
Zakoni kao dokaz
Trenutno je u toku izrada analize (prema svetskim standardima jedan činovnik „ide“ na 1.000 stanovnika) posle koje će iz kabineta premijera Cvetkovića svim ministarstvima biti poslate smernice reformi koje će se ticati ne samo smanjenja broja već i povećanja efikasnosti administracije.
Misija MMF-a, prema rečima Alberta Jegera, njenog šefa za Srbiju, više je nego spremna da podrži ideju reformi javnog sektora. Ali, naglasio je Jeger, MMF bi voleo da vidi konkretne planove i akcije. Iako je ta institucija, kako je primetio Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište, jedna je od retkih koja je „laka na ruci“ da pozajmi Srbiji novac, njeni stručnjaci neće taj novac bacati u bunar. Zato bi uskoro trebalo da budu usvojeni i zakoni o činovnicima u lokalnoj samoupravi i državnim službenicima čime bi se olakšalo otpuštanje, a u isto vreme uverio MMF u iskrene namere.
Broj izvršilaca za koje se obezbeđuju sredstva za plate iz budžeta za 2009. dostigao je cifru od 260.124, računajući zbirno državne službenike i nameštenike, izabrana lica u Narodnoj skupštini, Vladi i pravosuđu, zaposlene u javnim službama, agencijama, okruzima, zavodima, fondovima… Ako se tome doda 159 hiljada u zdravstvu i sistemu socijalnog rada i još 96 hiljada u javnim džavnim preduzećima sledi da u čitavom javnom sektoru radi oko pola miliona građana Srbije.
Najmanje 18 milijardi za otpremnine
Prema podacima Zavoda za statistiku prosečna bruto zarada u javnim preduzećima u julu ove godine bila je gotovo 62.000 dinara. Ukoliko bi, kao dosad, otpremnina za jednog službenika sa 20 godina staža bila oko 360.000 dinara, prema Ekonomistovoj računici za deset odsto otpuštenih, odnosno za oko 50 hiljada ljudi, trebalo bi obezbediti najmanje 18 milijardi dinara za otpremnine.
