Sep 12, 2009
Nenad Zorić
0 komentara

Iz šupljeg u “novi Fijat”

u toku je presipanje

Naredne godine neće biti izbora. Dobro ste pročitali. Iako je ovo Srbija, iako se stvari, bar u zoni politike, menjaju brzinom svetlosti i iako će biti još pregršt situacija sličnih onoj pre izglasavanja izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. U tome se slažu (gotovo) svi. Kao što izlazak na birališta u ovom trenutku ne odgovara (gotovo) nikom.

Tačno je da bi (prema najnovijem istraživanju Stratedžik marketinga) Tadićeva Demokratska stranka i Nikolićeva Srpska napredna stranka osvojile najviše glasova da su izbori bili krajem avgusta ove godine. Ali je isto tako tačno da bi samo još Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije prešle cenzus. Da se Liberalno demokratska partija i Socijalistička partija Srbije vrte oko censusa. Da Mlađan Dinkić ima (i lični i stranački) najlošiji rejting otkad se bavi politikom. Da bi izlaznost na tim izborima bila vrlo mala i prelazila bi jedva 40 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Da su birači nezadovoljni, nepoverljivi i da nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada. Najzad, za izbore je potrebna tema, a nekog novog Fijata nema na vidiku.

Naime, čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP – to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore. Zbog svega toga, njih najverovatnije neće biti sve dok traje kriza, dok pada ekonomija i dok 53 odsto birača prisutnih u Srbiji misli da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

"žKrpljenje" većine

Šta onda predstavlja trenutno pregrupisavanje na političkoj sceni. Formiranje Unije regiona (Mlađan Dinkić), Socijaldemokratske partije Srbije (Rasim Ljajić), Socijaldemokratskog pokreta (Dušan Janjić) i Čovićeva najava ponovnog aktiviranja sa njegovom Socijaldemokratskom partijom. Šta je cilj saveza Demokratske stranke sa Vladanom Batićem i najava istog takvog saveza sa Draškovićevim SPO, novom Ljajićevom partijom i (sve češće pominjanog) ugovora sa Jovanovićevim LDP.

Ugovori o saradnji stranaka predstavljaju, prema dr Slaviši Orloviću, docentu Fakulteta političkih nauka, formalizovanje saradnje vladajuće koalicije sa onima koji podržavaju evropski put Srbije i osiguravaju parlamentarnu većinu a motivi i razlozi za osnivanje ili "prepakivanje" nekih stranaka, dodaje, mogu biti različiti.

"žTo su potreba (pre)registracije nakon usvajanja novog Zakona o političkim strankama, uverenje da se na slabostima vlasti i opozicije može graditi alternativa, popunjavanje prostora strankom socijaldemokratske orijentacije između SPS-a i DS-a, taktički potezi u strahu od izbornog cenzusa, strah nekih stranaka od eventualne "velike koalicije" DS i SNS-a, ali i aspiracije određenih ličnosti sa permanentnim političkim ambicijama da se još jednom oprobaju", precizira Orlović za Ekonomist magazin.

Jedan drugi Ekonomistov sagovornik konstatuje da je trenutna situacija na političkoj sceni slična onoj iz 2002. i 2003. kad je, takođe, parlament bio haotičan, ali je premijer (Zoran Đinđić) bio jak.

"žSad imamo ogroman autoritet Borisa Tadića i nemamo parlamentarnu većinu koja to podržava. I on mora da petlja. A to su ovi razni neverovatni savezi", kaže naš sagovornik, inače dugogodišnji dobar poznavalac političkih prilika.

Smrt ideologije?

Trenutno u Srbiji ima više od 20 stranaka koje, barem imenom, asociraju na socijaldemokratsku orjentaciju – što mnogima daje osnov za tvrdnju da je ovaj deo političkog spektra prenaseljen. U isto vreme ima jednak broj onih koji tvrde da je prostor na levici prazan – što može da znači ili da partije koje sebe nazivaju socijaldemokratskim ne rade dobro svoj posao ili da ih se birači plaše i ne prepoznaju najbolje. Ako pri tom znamo da istraživači javnog mnjenja na pitanje: da li ste levičar ili desničar, dobijaju odgovore koje ne možete uhvatiti ni za rep ni za glavu, odnosno da nema nijedne strane koja je doživljena kao čista levica ili čista desnica – možemo li govoriti o smrti ideologije?

"žTreba prvo videti gde je ideologija bila i da li je uopšte postojala kako bismo mogli da tvrdimo da je umrla", konstatuje jedan naš sagovornik. On dodaje da se građani opredeljuju stomakom, da ne čitaju novine i podvlače šta je koji političar rekao već da stvaraju utisak o (najčešće) lideru neke stranke.

S druge strane, Slaviša Orlović kaže da su u Srbiji kolektivističke ideologije smenjivale jedna drugu, na primer, nacionalizam umesto komunizma i podvlači da je potrebno razlikovati koalicije koje su više personalne a manje programske, od programa kao osnova dobijanja poverenja građana i ispunjavanja izbornih obećanja.

"žPolitičari su ideološki indiferentni i interesuje ih samo vlast. Težnja ka vlasti je važnija od ostvarivanja programa, a samim tim i od ideologije. Tamo gde nije struktuiran stranački sistem, preovlađujuća odrednica izbornog ponašanja je vezana za ugled i autoritet ličnosti i tu je reč o glasanju za ličnost", precizira Orlović. Od dodaje da se, ipak, može zapaziti blagi trend da partije sve više vode računa o programskim principima, naročito u vreme izbora.

"žGlobalno gledajući, nije toliko došlo do "kraja ideologije" (Danijel Bel), koliko su ideologije postale svedenije, kompetitivnije i operacionalizovanije. Deideologizacija stranaka polazi od pretpostavke da se stranke sve jače susreću na nekoj srednjoj poziciji okupirajući centar, naročito u ekonomskim pitanjima", zaključuje Orlović.

Dve velike partije

Ova ekonomska pitanja biće u narednim mesecima i godinama ključna i dok na tom polju ne dođe do poboljšanja neće, kao što rekosmo, najverovatnije biti ni novih izbora. Ljajiću raste popularnost ali su prognoze da neće postići neki zapaženo veliki uspeh. Zato se sve vreme priče o novoj partiji govori i o savezu sa DS-om, nauštrb kojeg bi, uostalom, on i mogao da raste. Dinkić još nije uspeo da profiliše novu partiju ali i ona se u ovom trenutku percipira gotovo isto kao G17 plus, dakle nikad lošije. No, teško je usuditi se na tvrdnju da je ovo njegova labudova pesma, pogotovu ako se zna da je u sličnoj situaciji bio i pre poslednjih izbora, ali je u parlament ušao kao treća najjača partija.

Nepobitno je da se dogodilo ono što su mnogi godinama (možda ne baš sa ovim strankama) priželjkivali i prognozirali, odnosno da su se izdvojile DS i SNS kao dve velike partije. Da će one i dalje imati najveći potencijal među neopredeljenim biračima i da bi rejtinzi malih stranaka mogli da budu još manji kako vreme bude odmicalo. I primicao se neki novi Fijat.

Povezani tekstovi:

  • Nema povezanih tekstova