My name is Jasmina, Jasmina institution

Da li ste se nekad osećali kao pas. Džukela. Pseto koje tamani živinu po komšiluku. Ja jesam. Bedno k’o ona seoska lindara koju svi ćuškaju.
No, nisam se dao. Bar sam dobro zalajao. Sledeći put ujedam. Evo šape.

Šta se desilo.
Kažu mi ovi moji iz Ekonomista da ispratim dolazak Karolosa Papuljasa, predsednika Grčke i njegovu konferenciju sa Tadićem. Znao sam da tu neće biti ništa suvislije od onog: ruke šire u obraze se ljube, o Kosovu ravnom naširoko, ete nas Evropo i tako to; a’l kud svi Turci tu i mali Zorzi. Gladna usta treba naraniti. Dokolica se na ljeb ne maže, jel’ tako.

Nacrtam se, dakle, juče ujutro u Palati Srbija u „devet h“ (prema protokolu), kroz hodnike, pa uz one stepenice i umesto (kao ranije) u takozvanu sobu za novinare, pravac u salu „Jugoslavija“. Ne mogu da se opasuljim da Papuljas dolazi tek za dva sata, pa krenem prema „novinarskoj sobi“ da zapalim i popijem kafu ako mi daju; stanem na vratima i vidim da će konferencija biti tu: odneli kompjutere, doneli stolice, postavljaju rasvetu, na čelu veliki pano gde piše: Predsednik Republike, sa strane srpske i grčke zastave. Lepo, baš.

Kad eto ti ka izlazu (ja i dalje stojim kraj vrata) idu koleginica sa RTS-a i Jasmina Stojanov, zamenik šefa Tadićeve pres službe. Ide ona (pa zamenik šefa) tako svesna svoje „lepote“, namrštena kao gradonosni oblak (njoj je konstantno takav facijalis, kunem vam se: čak se i Tomislav zna nasmešiti, ali ova ne).

- Mogu li da vas zamolim da izađete napolje (Važna je intonacija kojom je to rekla, prezir)

- Mogu li ja vas da zamolim da ne histerišete i da me pustite da pogledam, pa ću sam izaći

- Iz koje ste vi redakcije?…

- Zašto je to važno. Iz Ekonomista (Već smo krenuli prema sali „Jugoslavija“)

- … vi ste drski, zapamtila sam vas od prošlog puta. Eee, baš lepo, znam ja tamo Zorana Preradovića… (moj šef)

- Ma, vi ste drski…

- …reći ću mu da vas više ne šalje na pres konferencije (Nije ga zvala i bolje, po nju. Zoki, kakvog ga je Bog dao, ima manjak kose, višak ludila i prekratak fitilj. Plus je ekstremno netolerantan kad mu neko prodaje muda za bubrege, pa bi posle tog razgovora, pretpostavljam, morala da zove Biljanu Stepanović – i tuži nas obojicu)

- …paa?

(nešto smo tu mrsili još, ne mogu sve da popamtim, ali je ovo suština)

- …ja sam šef pres službe predsednika…

- Baš me briga što ste vi šef pres službe predsednika… (inače, na zvaničnom sajtu Predsednika Srbije piše da je zamenik šefa, dakle, ili se lažno predstavlja ili sajt nije ažuriran –obe stvari su daleko veći problem od mog virenja sa vrata)

- …baš vas briga…

- …da, baš me briga, zovite Boga oca, zovite Tadića, koga god…

- …neću da se raspravljam… uđite u salu (ispred „Jugoslavije“, opet k’o kučetu).

Uđem ja tamo, debelo se dvoumeći. Da li da žalim sebe što dozvoljam ovakve stvari, ili da naglas kukam za Jasmininom zlom sudbinom. Ne zna se ko je jadniji. Ona koja je umislila da je ćerka Hasanala Bolkijaha, sultana od Bruneja i da je Palata Srbija njen dvorac, ili ja koji nisam poneo lekove – pa ne mogu da joj pomognem.

Najjadnija je profesija koja je sve ovo dozvolila, odnosno moje kolege koje imaju iste probleme (i ne samo sa njom) ali su previše pomirljivi. I država u čijoj službi radi neko ko je ubeđen da se sa “Jugom 45” može odleteti na mesec.

Ej, neko ko je (pa i nek je šef, a ne zamenik šefa) deo službe koja treba da servisira kontakte Predsednika Republike sa medijima, daje sebi za pravo da preti novinarima zabranom dolaska na konferencije. Neko ko je zamenjivi (i predsednici su zamenjivi, a ne osoblje) šrafčić u administraciji, kome je posao da gaji dobre odnose sa medijima, da bude na usluzi novinarima, gleda na iste kao na klošare koji su došli da joj traže neku kintu za pivo. A ona u poslu.

Jadna si sedma silo srpska. Zbog parčeta bajatog hleba, prestala si da režiš. I lajanje si zaboravila. Sad samo kevćeš.
Šibe.

NEK’ TI JE VEČNA SLAVA MLADENE SEKULOVIĆU LEGENDO SRPSKA!!!

Zaštita privatnosti garantovana je Ustavom (dobro, de, nemojte se toliko smejati, nisam ni ja previše naivan da mislim kako mi elektronsku poštu niko drugi ne čita) a privatna pisma namenjena su za privatnu upotrebu.

Ovoga puta pravim dva iskakanja od pravila: stavljam tuđi tekst na moj blog i još je taj tekst pismo koje mi je uputio prijatelj sa Floride. No, neće se on ljutiti.

Bio jednom jedan Sima Milutinović Sarajlija, lutajuća enciklopedija. E, ovo je Branislav Opačić, koji zna tek malo manje od Gugla i više od Britanike. Ma, siguran sam.
Zna on i da piše mnogo bolje, ali je draž pustiti njegov mejl netaknut (moja je fotografija i kvačice pošto ih oni u Amerikama nemaju) jer se tako najbolje vidi stvarna emotivna reakcija autora.

Hvala Brane. Dogovorićemo se za honorar.

Ko je lud da sedi kod kuće i štrika

Tačno znam, zašto voliš Amsterdam
u tebi budi vatre plam
jezde zvezde music hola
noći pune rock’n’rolla
show biznis,angažman
vizuelno sanjas san.

Neke stvari vremenom ne gube na značaju, čak šta više. Pre 30 godina Aleksandra Slađana Milošević je na albumu „Gorim od želje da ubijem noć“ izdala i (ovu) pesmu Amsterdam. Ljubavnu reklo bi se, ali se u ovo vreme, na nju može gledati kao na angažovanu.

Naime, Sretenu Jociću daleko poznatijem kao Joca Amsterdam, koji je krajem maja uhapšen zbog sumnje da je naručio i platio ubistvo vlasnika lista “Nacional” Ive Pukanića, biće ponuđen status zaštićenog svedoka pod uslovom da otkrije imena aktera nerasvetljenih ubistava koja su u poslednjih petnaest godina izvršena u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Holandiji, saznaje dnevnik “Blic”.

Navodno, Jocić će morati da navede imena ubica generala Radovana Stojičića Badže, inspektora Dragana Radišića, policijskih pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje i Dragana Simića, ali i ministra odbrane Pavla Bulatovića i generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića kako bi dobio status zaštićenog svedoka.

Obrni okreni, nekako se (Bože oprosti) najviše isplati biti kao Amsterdam, dakle Jočić. Prvo jedno 20 godina radiš šta ti je volja i živiš k’o Blejkov sin, onda se preseliš u vilu svrgnutog (ili bivšeg, ko kako voli) predsednika i najzad, kad konačno gazde reše da te skembaju, otkucaš bratiju (za koju gazde, kao nisu znale). E tek tad počinje pravi rock’n’roll. Istinsko prženje. I ko je sad pa lud da sedi kod kuće i štrika.

Tako je. „Tačno znam, zašto voliš Amsterdam“.

P.S.

Mlađi od 18 godina (a i oni drugi) neka, ipak, ne probaju ovo kod kuće. Ume batina da ima dva kraja.