Društvo duhovitih studenata

Ko nije gledao dokumentarac “Vidimo se u čitulji”, propustio je mnogo. Ko nije živeo u studentskom domu, propustio je još više. Glavni “likovi” iz filma propustili su sve – ubijani su brže od montaže.Vodeći se ovom logikom, ja sam trostruki dobitnik.

Dakle, živ sam.

Gledao sam film o “junacima beogradskog asfalta”, potresnoj i istinitoj priči o devedesetim godinama – nekoj vrsti “Bele knjige” koju je MUP napravio posle “demokratskoh promena” (a i sad nešto Ivica mrsi). Naravno, film je, za razliku od spiska kriminalaca i njihovih grupa koje MUP stavlja u “knjige” umesto da ih hapsi, onima koji znaju da gledaju bio daleko poučniji, delotvorniji i društveno korisniji.

Da, živeo sam u i Studentskom domu “Karaburma”. Tačno, to je ono mesto sa dve kule od 17 spratova i liftovima koji ne rade, zajedničkim kupatilima i (surferima, planinarima, skijašima i novinarima u) klozetima. Ali i mesto gde se učio život. I mesto gde je bilo duha.

Linkovi koje vam preporučujem govore baš o tome. O duhu. Neuništivosti. I momcima koji su, to vam dobar stojim, shvatili poruku Janka Baljaka, Aleksandra Kneževića i Vojislava Tufegdžića.

Tuto Bugarine, hvala ti unapred

Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti. Pošto to zna i Tomislav, znaju i svi ostali. O kašlju nećemo jer smo o sprezi farmakomafije i epidemija pisali, a i biće prilike. O ljubavi ne treba pisati (pogotovu ne na blogu) već je treba upražnjavati (tako da kažem) i širiti, a i ja sebi ne ličim na pesnika, pretpostavljam i vama. Sirotinja se, pak, ne može sakriti jer čovek mora izaći na ulicu, mora otići u prodavnicu, mora mu neko doći u kuću. Hoću reći, okruženje i prilike tog nesretnika još i teraju da svima pokazuje kako i koliko je jadan. Oni kojima to previše zasmeta ili odu u kriminalce ili naprasno pomisle da mogu da lete i za pistu izaberu Brankov most. Većina ipak, prosto, to trpi. Šta će živ čovek. Dobro, ima i onih koji odu u politiku, no njih nije sramota ni od Boga ni od ljudi, ali pošto previše vole sebe ne pokušavaju da lete, niti valjaju robu na ulici kad je bolje operisati pod imunitetom.

Nego, zašto ja vama ovo govorim. Pa zbog Agima Čekua. I posle ovog hapšenja i puštanja, osećam se gore nego kad onaj sirotan vidi (na komšijinom televizoru) reklamu za akcijsku cenu suvog vrata od 321 dinar,  a zna da u džepu nema ni 32 dinara i jednu paru.  A i kad bude imao kupiće hleb i mleko i, možda, alpsku salamu. Naime, znam da živim u državi koja je dovoljno jadna (i ja i vi sa njom) da ne mora neki tamo Tuta Bugarin u ulozi ministra (pa još zemlje članice EU) da mi time maše pred nosem. Koji ga moj hapsite kad znate da je verovatnoća da on u zatvoru provede više od dva dana jednaka tome da Dobrica Ćosić oženi Latinku Perović. Šta, kao time se Čeku i ostala banda drži pod kontrolom i pokazuje im se da lanac nije toliko dug, da su karike i dalje čvrste i da mogu da ga vrate u kućicu kad god požele? Pa? Nek je i tako (mada sumnjam) što to radite mašući meni pred nosem. Evo, priznajem, jadan sam, bedan sam, imam predstavnike nemam vladare, imam vladare nemam državnike, imam izbore ali drugi biraju. Pa meni ni operater u Telekomu ( a večeras i u Telenoru) neće da se javi. Nemoj još i ti Tuto, brate Bugarine. Kad sledeći put vidiš Čekua, pomiluj ga po onoj ćeli i kaži: putuj Agime, da ne stajemo na muku Zorziju.

Ne smejte se, bolest ne bira

Da nije Mahmuda Ahmadinežada, Jovanka Broz i Svetlana Ražnatović bi bile jedine medijske teme u Srbiji. Evo već više od nedelju dana. Ima tu još nakih vesti, ali sve skupa mnogo više deluju kao garnirnung i salata oko glavnog jela. Da bude lepo i na oko. Eeee, čega se živ čovek neće nagledati. Mada, ni mrtvima nije baš najprijatnije. Čitav Titov i Arkanov pres kliping liči na slikovnicu spram tona papira i traka potrošenih ovom prilikom.

Kako dani prolaze to pisanije ne da ne jenjava, već je kampanja obogaćena i sad ove dve udovice pune i TV satnicu. Pravo da vam kažem, poslednjih dana sladoled kupujem samo „na kuglu“. Gde smem da tražim od teta na ulici da otvaraju frižidere pa da iz onog sanduka iskoči Jovankina punđa (ako se to tako zove) ili Cecine sise (ako se to tako zove).

Ne, ozbiljan sam. Na ovu vrućinčinu kad pošten svet kosi i plasti a u Iranu ginu demonstranti (jer su, prema njima, prošlonedeljni predsednički izbori na kojima je za zvaničnog pobednika proglašen aktuelni šef države Mahmud Ahmadinežad bili lažirani) u Beogradu Ceca drži banku na Pinku i čik nađite naslovnu stranu nekog tabloida bez njene slike; Jovanka se, pak, opredelila za veću disperzivnost: ima je na svim televizijama, na RTS-u i specijalna emisija (čak su i na Ti sa njom: „Čija si ti Jovanka“) a u štampi: „Jovanka Broz nije tražila pasoš i ličnu kartu, niti su joj nuđeni“, „Ljajić: Brozovoj udovici obezbediti uslove za život“, „Jovanka Broz neće tužiti državu za zaostale penzije“. Za to vreme urednici prokuvali k’o Jugo negde tamo uz Rudnik. Samo puši. I gde da ih pitaš: aman, zbog čega, šta je povod, dobro – a što sad i zašto toliko? Neka, bolest ne bira, ne valja se smejati.

Kod Stankovića u „Nedeljom u 2“ gostovao Halid Bešlić. Toplo me iznenadio. Stanković, zbog izbora. Ali, sad za ovu nedelju strepim i mislim „k’o o čudu“. Neće valjada i on kao „ovi naši“. Ma jok. Pa staviti Cecu ili Tomu Filu (Jovanka ne ide po kućama) u stolicu u kojoj je sedeo Halid, ravno je situaciji u kojoj bi Fil Džekson zamenio Kobija Brajanta onim Milanom Markovićem (za lokalnu upravu i tako to) ili Dragoljubom Mićunovićem. Ko još može da zamisli Markovića i čika Mićuna u Lejkersima.

U Srbiji, kažem, stanje redovno. Jovanka, Ceca, red salate i (po neka) vest o tome ko je još poginuo u Iranu.
Te vas zato molim: javite mi kad Mlađa obori Vladu ili kad pošalju Mladića. Da mogu da vratim televizor iz podruma u dnevni boravak i slobodno k’o čovek kupim sladoled “na štapić”. Možda i neke novine. Tad će kampanja prestati. Ili će se tek zahuktati. Onda ni na net neću ići.

“Govor praznine”

Juče je bilo pet meseci od kad je otišao najveći. Prava raja svakodnevno čuje kako odzvanja “govor praznine”. Ovo je reprint.

Tirke, nije ti ovo trebalo

 ili  – umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da se slažete sa njim – svega što napiše Bogdan Tirnanić). Ja jesam. Ovo je moj dug NJEMU. Zakasneli, nažalost. (Imao sam neke, sitnodušne, probleme u redakciji.  Čisto tehničke prirode koje su otklonili moji prijatelji programeri).

E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove  i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS,  a manje od moje majke Stojane.  Bila je to ljubav na prvo čitanje „Dnevnog Telegrafa“. Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Đžordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“. Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“. Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212. Da, i da je Milju Vujanović, video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom. Dakako, voleo je i viski.
„Šta piješ?“, pitao me je u pomenutom bifeu za vreme mog prvog intervjua. Sa njim, naravno. „Isto što i vi“, rekao sam. „Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro (ili kako je već oslovio konobaricu) dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je piće stiglo. „Ja ću da platim“, zavapio sam. „Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, rekao je. Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „Džek“ i cigaretu.

Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam ja „pronašao“ , ustvari Johan Krojf, ne igrač ,već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezulate i koji je poštovan. Ali i čovek koga svi više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada je to za mene bio „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.

Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova. Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. Lako ih je bilo razumeti, ali ste za neke morali da imate pred znanje. Pisao je o klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, politici, Cipiripiju, … Što reče Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, stim što je Tirke, opet ću se složiti sa Magičnim, ovu frazu svatio preozbiljno. I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave i piše, piše… Iako nije imao formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“, rekao mi je na tom intervjuu) bio je najobrazovaiji čovek za koga sam čuo.

Video sam ga još dva puta. Prvi kad sam mu prodao STATUS kod „Ruskog cara“ i drugi put u Interkontiju na nekom prijemu. Nisam stigao da mu platim ono piće.
Tirke, ovo ti stvarno nije trebalo. Sad ću ti još pola veka dugovati onu turu viskija. Jebi ga, nećemo se skoro gledati.

Srbija između DS i SNS

U trenutku kad nam nametnu potrebu (parafraziraću B. Frenklina) da mi građani Srbije izaberemo između Borisa i Tomislava, nije zgoreg setiti se čoveka koji je pre svih nas shvatio svu uzaludnost ovdašnjeg bitisanja i dobrovoljno emigrirao.

„Miris zemlje, koncentrični krugovi gluposti i neznanja kao prstenje… rekoh sebi: ‘moj Bože’, koliko demagogije sustavno poredane u artiljerijske salve, koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim
mržnje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare”, napisao je Branimir Džoni Štulić još ’83. Na konstataciji mu se ništa ne bi moglo zameriti ni da je izrečena danas, pre devet, 22, 35, 64, 97, 106, ili 620 godina.

Složićete se, naravno. Pa zapitati: „Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete, a ni jedan ne pada. Što se događa kad očajanje zahvati ljude, kad očajanje neumitno prelazi u kajanje”. Na pravom ste putu.

Dakle, kad je Tomislav ovoliko ojačao – samo nekoliko meseci pošto je napustio, kako sam jednom reče „najvećeg srpskog intelektualca“ – šta će se tek desiti kad njega napusti Mali. Ako ovaj već merka premijersko mesto, Mali će za koju godinu (a možda i mesec, pošto mu se žuri) pravo iz američke ambasade ući u zgradu na Andrićevom vencu. Izbori neće biti potrebni. Što trošiti pare na nešto što je tako očigledno. Samo će u Dnevniku spiker umesto „dobro veče“ izgovoriti: građanke i građani Srbije, i to se desilo. Čestitamo Vam predsednika. Ostanite uz naš kanal, sledi Orkestar za svadbe i sahrane.

„I rijeka nije bila rijeka u samom početku, i nije nužno da ne bude ponornica do kraja. Što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, kad mrtvi fazani lete a nijedan ne pada, što se događa kad očajanje zahvati ljude, kad očajanje neumitno prelazi u kajanje.

Gledajući iz daljine konture na sceni
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke
brzo se peru“.