Gospodo, razmotrite ostavke

Ivica Dačić, koji je, kao posledica raspodele izbornog plena i preseka interesnih zona, danas (nažalost) ministar policije, dan kad je Dragan Marić iz Valjeva ušao u zgradu Predsedništva Srbije sa dve ručne bombe opisuje kao situaciju koja nije tako retka. 

Pa u tome je i problem, što nije retka, što bi trebalo da je uopšte nema. I onda još pridodade da ovaj slučaj ukazuje kako je neophodno razmotriti način obezbeđenja javnih ličnosti i institucija. Neophodno je razmotriti tvoju ostavku majstore, jer si imao dovoljno vremena za sva ostala razmatranja. Posle eksplodiranja, nema kajanja. 

I nije ovo samo slučaj sa Dačićem. Isto reaguju svi političari i ljudi koji se nalaze na najodgovornijim mestima u državi. Godinama ta gospoda gase požare, prave strategije, studije, razmatraju i analiziraju ali tek kad se mleko prospe. I onda se, kao, iznenade. 

Da se nešto razumemo. Pomenuti gospodin iz Valjeva nije imao nameru nikog da povredi i nije želeo atentat na predsednika. Ali, šta da je hteo. On je hteo da na taj način skrene pažnju javnosti i vlasti na svoj problem. Ali, ponavljam, šta da je hteo da ubije Tadića. 

Dakle, to da je ovo velika bruka službi bezbednosti, obezbeđenja, policije i ministra (ma kako Tadić posle hvalio pregovarače) je jedan segment priče. Drugi je, ne ulazeći u to da li su Marićevi zahtevi opravdani, pokazatelj očaja sve većeg broja građana. Osećaja nemoći. Nečinjenja, nemara i nerada državnih institucija. Otiđite, na primer, do najbliže bolnice ili ambulante pa ćete se i sami uveriti, ako već niste. Sestre vas „kuliraju“, doktori ih brane, direktor nije tu, a i kad je tu sasluša vašu žalbu i – nikom ništa. Vi u redu satima, danima, mesecima. 

Ovo je samo primer. Takvih na stotine imate svakog dana. Pa samo posle jedne emisije Insajdera državni tužilac je trebalo da uhapsi ili Verana i Brankicu (ako nisu u pravu, a mislim da jesu) ili sve pomenute biznismene i političare. A šta se desilo. Ništa. Ni-šta. 

Rešenje je jednostavno. Čak suviše prosto. Srbija treba da postane država, institucije da rade po zakonu, tužioci da daju ostavke ili da rade svoj posao a političari da, konačno postanu upravljači a ne vatrogasci. I sve će biti OK.

Bajden k’o Bajden. Srbi k’o Srbi

Dobro, došao je i Bajden. Bio sam tamo. Ništa specijalno i ništa novo. Jedino su ovi iz protokola i pres službe predsednika Tadića bili, iznenađujuće, fini i, gle čuda, predusretljivi sa novinarima em snimateljima i fotoreporterima. Ova dva potonja su im, poslovično, i najvažniji još i pre one Šešeljeve: stavi sliku pa piši šta hoćeš.  

A da se napiše nema bogzna šta. Bajden k’o Bajden. Tadić k’o Tadić. I naravno, Jeremić k’o Jeremić. Da, bio je i Šule. 

Izjave prethodno sročene, pitanja nema, mislim, ne daju. Možda nešto govori to što su Tadić i Bajden razgovarali duplo više od predviđenog vremena. Ali, Šaper će ga znati. Tadić se jes’ busao u prsa sa kosovskim parolama, no, ne bih se zakleo da se busao i na zatvorenom sastanku. 

Meni je zapalo za oko nešto sasvim drugo. 

Prethodne dve nedelje nije se moglo živeti od citata Bajdenovih onomadašnjih izjava o Srbima kao izrodima nad izrodima. Dalo bi se zaključiti kako su Srbi, eto, jako ponosan narod i da im smetaju takve kvalifikacije, dvostruki aršini i… 

Izjave i stavovi (sad potpresednika) Bajdena stvarno ne prijaju i nisu baš realne, ali ako već postoji tolika ozlojeđenost i neprijatnost, zašto nikome nije neprijatno kad ni srpski predsednik a pre njega premijer (na Sanaderovom dočeku) ne pokazuju osećaj pripadnosti. 

U oba slučaja dok se svira himna zemlje iz koje dolazi, gost drži ruku na srcu. Kad zasvira „Bože pravde“, domaćini kao da jedva čekaju da prođe. Bude ti, kao građaninu ove zemlje, gore nego posle Bajdenovih, lobističkih, kvalifikacija.  

Dobro, ne govori to (mnogo) o patriotskim osećajima, ali…hm. Kao što reče Aligrudić (glumac, ne ovaj snimatelj) u “Sećaš li se Doli Bel”: žene su ti kao so, može i bez njih – ali je bljutavo. Tako i ovo za himnu. Može i bez ruke na srcu – ali je bljutavo.

Ozračili nam žensku čeljad

„Zorzi, ti samo kritikuješ i samo o politici pišeš na onom tvom blogu“, kažu mi prijatelji. „Daj malo i nekih drugih tema i nemoj samo da kritukuješ“, nastavljaju.

„Voleo bih i ja Moniku Beluči za Novu godinu, ali ću, ponovo završiti u Albukerkiju“, poznata je replika iz jednog holivudskog filma. E, pa tako i Fantom.

Voleo bih i ja Moniku Beluči… kuku, pardon.

Voleo bih i ja da pišem o tome kako imamo 150 poslanika u parlamentu, kako nema redova za izdavanje ličnih dokumenata, kako su nam političari odgovorni ljudi koji znaju da upravljaju, kako nema trulih kompromisa, kako se zna šta je čiji posao…Voleo bih da pišem kako je stanje dobro, kako cveta cveće, ptice cvrkuću, kako sam ove godine bio na Kubi kao pola Vlade Srbije i kako sam se tamo odmarao i sunčao kao pola Vlade Srbije, sa novcem zarađenim svojim radom za razliku od pola Vlade Srbije. Ali nije tako. Nije. Ne pišem ja tekstove. Piše ih moj stomak. I ja tu ništa ne mogu, gospodo.

Kažu, šaraj malo Zorzi. Malo o muvanju, malo o modi, malo o ovom, malo o onom. E, ljudi moji, pa jesam li vam objasnio. Dakle ostaje mi da pišem „malo o ovom, malo onom“ i o modi. Pošto volim da pišem o konkretnim stvarima, preostaje mi samo moda.

Goli, ženski, stomaci. To nam je tema.

Ne, njima ne treba proleće ni leto. Većinu devojaka i žena iz Srbije ćete još u februaru videti kako šetaju u nekim sprčenim majicama, jedva nabijenim na ramena, toliko dugačkim da prekriju grudi i ni makac više. Ispod su farmerke, onako na kukovima, čini se da će svakog trenutka da padnu. S prednje strane, one gde su grudi, ili nešto što liči na to, goli stomaci, upadljivo goli, da se čovek sažali. Sa zadnje strane, ili goli bubrezi ili ona trakica od tangi. Kažem, kad ih čovek vidi, dođe mu da se doooobro isplače. Oni iz NATO-a su nam stvarno jebali sve po spisku. Ozračili su nas za vjek i vjekova. I to u glavu, pa još žensku populaciju. Ko će đecu da nam rađa, majke vam ga fašističke i osvajačke, uzeli ste nam mostove i kuće sad i žensku čeljad ‘oćete da nam upropastite.

„Pa vručina je“.  Pa kako je samo vama ženama vručina, sestro slatka. Znam ja da vi, za razliku od nas, imate taj genetski kod koji je pun anomalija, ali nam je valjda hladno i toplo podjednako.

„Pa muški stomaci su maljavi i ružni, tako da vi i ne možete da nosite kratke majice. A ženski su lepi“. Kažem vam, sve je to ozračeno. Imaju oči, a ne vide. Imaju glavu, a nemaju mozga. Imaju preko 18 godina, a oblače se u radnjama za bebe.

I nemo’ da mi mi je neko više rek’o da pišem o modi.

Kad se Sneža (za)igra

Ova Snežana Marković pa još i Samardžić pa još i ministar sporta (mada više liči na nastavnicu koja predaje domaćinstvo) se baš dala u kampanju. Svakog dana nekog poseti, čak i poklon donese. Ne, nije to ono „kilo kocke i stograma kave“. Žena uručuje plakete, a sve povodom druge godišnjice rada Ministarstva omladine i sporta. Vaaau! Stvarno veliki i značajan jubilej. Dve godine ministarstva. Toliko rezultata, medalja, toliko priznanja „našem sportu“ iz sveta, toliko novootvorenih terena, sportskih sala… za samo dve godine. Eeeee, gospodo, pa čak i da je sve ovako, nije baš najnormalnije da se slave dve godine rada ministarstva. 

I sad, aj da čovek razume što je plaketa data Odbojkaškom savezu Srbije i Aleksandru Boričiću, njegovom predsedniku ili Dudi Ivkoviću. Ali zašto plaketa Tomislavu Karadžiću, predsedniku nečega što se zove Fudbalski savez Srbije koji je kao „pokazao da se ozbiljnim radom stiže do rezultata“  samo ne znamo kojih. Jel’ neregularne lige, haosa u klubovima, mutnim tipovima koji se motaju oko klubova i igrača, sve manjem i manjem broju gledalaca. 

Kažu i da Ministarstvo „uspešno sarađuje sa Savezom na nekoliko važnih projekata, kao što su izgradnja ‘Kuće fudbala’ i mini-pič terena sa veštačkom travom u četrdesetak opština u Srbiji, koji će prevashodno biti namenjeni sportskim aktivnostima dece i unapređenju sportske infrastrukture“. Kako ovo lepo zvuči, kao ono – Vlada Srbije opredelila se za što brži put Srbije u Evropu, trice i kučine koje se samo u kampanji pominju i pamte ih samo budale.  Naravno, poentira se „činjenicom“ da je Ministarstvo omladine i sporta „uspešno sarađivalo sa Fudbalskim savezom Srbije i na planu borbe protiv negativnih pojava u sportu“.  Da, da. Navijači se sad ponašaju kao medicinske sestre, čak su i u pozorište počeli da idu, jednog su čak videli i u Beogradskoj filharmoniji.  

Zakona o sportu još uvek nema. Ima nekakav nacrt zakona koji se vuče mesecima, pa imaju neke javne rasprave, pa onda oni koji imaju njihove predloge, pa povuci, pa potegni, pa drž nane da nabijem. U Zvezdi se promeni više uprava za poslednje dve godine nego od osnivanja do danas. Jagodina pobeđuje Partizan u sred Beograda. Ova reprezentacija jes’ pobedila u dve tri utakmice, ali… 

A Samardžić Marković  bi da se igra ministra, deli plakate i zamišlja da i mi, poput nje, ne znamo šta je posao prvog čoveka srpskog sporta. Znamo i te kako. Naučili smo da Deda mraz ne postoji, da patuljci ne postoje i da, nažalost, mnogo „Snežana“ sedi u Vladi.