Lenjin. Stop. Tile. Stop. Seks. Non stop.

Agencijska vest glasi da će telo Vladimira Iljiča Lenjina, osnivača Komunističke partije i vođe Oktobarske revolucije u Rusiji ove godine ostati bez novog odela zbog nedostatka novca. 

Lenjinovo balzamovano telo, izloženo u Mauzoleju na Crvenom trgu, bilo je 17 godina obučeno u oficirsku uniformu a potom u civilno odelo. Inače, uobičajeno je da se Lenjin preobuče jednom u tri godine ali mu je, o teške li nepravde, odelo poslednji put mu promenjeno 2003. godine, pošto novca jedva ima za rad na balzamovanju, a država od 1992. nije izdvojila ni kopejku. Stvarno šteta, ima Rusi od tuge da se ubiju. Od votke. 

I sad je to, što se nema para za Lenjina, kao problem. Ovamo su oni što se kunu u Lenjina zakleti protivnici svetinja, vere, kraljevskih loza ali bi u isto vreme da Lenjin večno živi i da bude poput božanstva. E pa, neće to da mogne drugovi i drugarice. 

Ako su za tu njihovu čuvenu jednakost, zašto onda Lenjina ne sahraniše kao i sve druge komuniste, zašto ga sad ne sahrane i prostor od mauzoleja iskoriste za neke daleko važnije stvari i zašto ga, najzad, nisu kaznili za zlodela kao i sve druge. Pa i retroaktivno.  Da imaju savesti, bilo bi zgodno naterati ih da se zapitaju šta je bilo sa Romanovima. 

Jedan od mojih ranijih stanodavaca, inače retko dobar čovek, je toliko bio ispranog mozga sa tim kvazi komunističkim tricama i kučinama da nije voleo ni fudbalski klub Real Madrid samo zbog toga što ga sportski komentatori nazivaju i “kraljevski klub”. No, to mu nije smetalo da u isto vreme Josipa Broza oslovljavao sa “Tile”. Pa taj Tile ni novčanik nije imao, zato što mu nije trebao i što je uzimao šta je i koliko je hteo. Taj Tile ti je (od)uzeo više no svi Karađorđevići i Obrenovići zajedno pa pomnoženo sa sedam sekretara SKOJ-a. 

I ja se pre neki dan pitam zašto građani ćute. Pa navikli ljudi na konstantan seks. A navika je čudna stvar. Kad tad se ta služavka uda za gospodara.

Dosta je!

Nisam bio ljubitelj lika i dela Brankice Stanković. Nije mi se dalo. Da ne objašnjavam.

Nisam ni sad (bitno) promenio mišljenje ali mi je prva epizoda najnovijeg serijala „Insajder“ baš legla.

Ako je bar polovina emitovanog istina i ako Slobodan Vučetić, bivši sudija Ustavnog suda napiše odličan tekst o „Neraskidivom ortakluku politike i tajkuna“ u visokotiražnom dnevnom listu, nikako mi nije jasno zašto nema reakcije.

Ako je državni tužilac u v.d. stanju, ako Vericu Barać niko ne sluša ma šta rekla, ako poslanici imaju „druge muke“ i ako svi ostali peru ruke i posipaju se pepelom po glavi, šta je sa građanima? Šta treba da se desi pa da kažu: Dosta je!

Sikteruša

Čitam pre neki dan kako se ovi što vladaju, a još uvek nisu kadri da upravljaju, još uvek nisu dogovorili o smanjenju broja ministarstava u Vladi Srbije. Piše da je ovo tema o kojoj se i „dalje raspravlja“ ali samo sa jednim ciljem „kako što više iznervirati koalicionog partnera, dok niko ne razmišlja o tome da je suština smanjenja Vlade u efikasnijoj upravi”. Dakle, ništa novo.

U istom tekstu antrfile sa naslovom: “Dinkić plaća kafu za celu Vladu”. Kao, na sednici Vlade toga dana neće biti besplatnih pića, ali bi prema dogovoru među ministrima, prvu turu kafa trebalo da plati ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Za turu koju čine kafa i kisela voda za sve koji prisustvuju sednicama Vlade, lider G17 plus trebalo bi da izdvoji oko 2.500 dinara. Dogovoreno je da svaki član Vlade plati sam po jednu turu, što praktično znači da će biti dužni da dva puta godišnje plate piće kolegama.

Kad bi ova mera pratila smanjenje broja ministarstava, savetnika, državnih sekretara, pomoćnika i ostalih levih smetala koje popiše i proćerdaše svaki dinar poreskih obveznika i još  mnogo i mnogo ušteda na milion i jednoj (bespotrebno) rashodnoj strani, onda bi i ova kafa bila pokazatelj ozbiljnosti. Ovako, sve ovo liči na još jedan vic u nizu, koji em nije smešan em ne priliči ministrima bilo koje, a posebno Vlade u krizi, da bude njegov kreator. I mogla bi, ako se ministri ne uzmu u pamet, da bude poslednja, odnosno ona koja se kuva gostima pre nego što ih oterate iz kuće. Narodski: sikteruša

Ćuran i lešinari

Ne tako davno, glas Igora Spasova, na onom RTS-u, posle termina za kulturu, reče, kako je tog 11. aprila 1999. godine ispred svog stana u Svetogorskoj ulici ubijen Ćuruvija Slavko. Baš ovim redosledom reči u imenu. “Za ubicama se traga” – nastavi dalje. 

Onaj ko je gledao i crnogorsku državnu televiziju video je sledeće: udarna vest u svim informativnim emisijama bila je da je ubijen Slavko Ćuruvija – novinar, vlasnik dnevnika “Dnevni Telegraf” i nedeljnika “Evropljanin”. 

Onih za kojima se traga nema ni 11. aprila 2009. Nema ni “Dnevnog Telegrafa” (za njega više manje), nema ni “Evropljanina”. Kojekakvi nedeljnici preplavili kioske. 

Na čelu policije SPS. 

Ko je ubio Slavka Ćuruviju???

Igre bez granica

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva, a u nekim slučajevima i četiri organa koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv. Osim preklapanja nadležnosti svako telo ima i veliki broj odeljanja, sektora za istraživanje ili normativne poslove, pa odeljke za strategijski razvoj, kategorizaciju, a radne grupe i komisije da i ne pominjemo

Zvuči šašavo, ali mene leđa više ne bole, kaže gospođa u reklami za poznato pomagalo protiv bolova u leđima.

Zvuči šašavo, ali Vlada Srbije ni sama ne zna koliko u državi ima agencija, direkcija, fondova i regulatornih tela koje je osnovala, kojima daje pare i koje bi ukinula samo kad bi znala njihov broj, strukturu zaposlenih i funkciju, jer mnoga imaju iste ili gotovo iste nadležnosti i delokrug rada. Stvarno zvuči šašavo, ali je porazno istinito i, za razliku od reklame, boli.

Racionalizacija čeka racionalizaciju

Još pre nego što je vlada donela poslednji paket mera ušteda i prikupljanja sredstava za popunjavanje budžetskog minusa, prema nezvaničnim najavama koje su dolazile upravo iz republičkog kabineta, počelo je prebrojavanje državne administracije, posle kojeg bi trebalo da usledi analiza gde se i kako ona može smanjiti radi ušteda. Premijer Cvetković je pre nekoliko dana potvrdio da se ovi podaci još prikupljaju i da „će njihova racionalizacija uslediti posle racionalizacije u javnim preduzećima i u državnoj upravi, gde su mere štednje već uvedene“. Milivoje Mihajlović, šef Kancelarije sa saradnju sa medijima kaže za Ekonomist da će se ovi podaci naći na sajtu Vlade Srbije naredne nedelje.

Iako poslovica kaže da od viška glava ne boli, kao i svaka umotvorina i ova ima izuzetke. Od viška, na primer, evra ne boli glava ili ne boli građane Srbije, od viška slobodnih radnih mesta isto tako, ali od viška zaposlenih i viška tela i institucija koje konstantno pritiskaju leđa poreskih obveznika i stoje nad glavom narodnih predstavnika, glava ne prestaje da boli. Možemo konstatovati da je reč o višegodišnjoj migreni.

Ako, dakle, ni vlada, još uvek, ne zna koliko, kome i zašto daje novac, čemu onda potreba za Službom za upravljanje kadrovima, koja ne zna ni broj kadrova; čemu Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, koja ne zna koji sve organi postoje pa tako ne može znati ni opis njihovog posla i čemu, najzad, ako već postoje ove dve službe nekakav Savet za reformu državne uprave.

Konstatno se priča o reformi administracije, giljotini propisa, racionalizaciji a ona nikako da pokaže rezultate, nešto slično kao kad je poznati Zvezdin golgeter Steva Ostojić toliko driblao Partizanove igrače da su gledaoci na utakmici i oni pored radio prijemnika pitali je l’ konačno dao gol, a odgovor je bio: još ga dava. Tako i ovi, još reformišu i unapređuju. Valjda zbog toga postoji i Agencija za unapređenje državne uprave.

Apsurd

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva (a u gore pomenutom slučaju i četiri) tela koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv kao, na primer, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza i Agencija za strana ulaganja i finansiranje izvoza? Ili Agencija za zaštitu životne sredine (u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja) i Fond za zaštitu životne sredine?

I sad će odmah uslediti odgovor kako to suštinski i jesu dve agencije ili kako mora da postoje i fond i agencija, ali, čak i da je to tačno, građani ne moraju da plaćaju četiri čoveka na čelu ovih institucija, već dva kad bi se fuzionisale ili samo jednog ako se pokaže da im se opisi poslova preklapaju. Ali, nije isto biti direktor agencije i šef odseka u agenciji, jer je buđelar puniji u prvoj varijanti.

Iako je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije prošle nedelje pomenuo broj od 102 regulatorna tela, Ekonomist nije uspeo da od vladinih činovnika dobije precizan podatak jer „to znaju u kabinetu ministra finansija“ odakle će vas uputiti na kol centar, pa na sekretarijat koji vam, takođe, neće pomoći.

Ako krenete da sami istražujete koliko ima ovakvih tela, osim pomenutih preklapanja nadležnosti neminovno ćete uočiti da gotovo svako telo ima i veliki broj odeljenja za kojekave poslove; onda sektora za razvoj, istraživanje ili normativne poslove; pa odeljaka za strategijski razvoj, kategorizaciju ili šta već, da radne grupe i komisije i ne pominjemo. Tako u Sektoru za upravljanje projektima Ministarstva omladine i sporta imate, osim pomoćnika ministra, šefa Odseka za planiranje i pripremu projekata, šefa Odseka za racionalizaciju i kontrolu projekata i rukovodioca grupe za pravne poslove?

Nemanja Nenadić, programski direktor Tansparentnosti kaže za Ekonomist da su i oni tražili od vlade podatke o broju i nameni agencija i da ih očekuju tek sledeće nedelje kad će moći da preciznije kažu koliko se „duboko išlo u analizi i koje su to agencije čije se funkcije preklapaju“.

Kaskanje

Vladimir Vučković, profesor Megatrend univerziteta kaže za Ekonomist da samo postojanje agencija nije problematično jer, kako kaže, ne treba otići u drugu krajnost „da nam one uopšte ne trebaju pošto iz Evrope često stižu pohvale za formiranje nekih agencija“ ali da se, s druge strane, mora znati koje su to agencije i šta „one pobogu rade“.

Mora se priznati da ovo nije problem samo Cvetkovićevog kabineta, odnosno nije ga samo napravio on, već i ranije vlade, pa i one pre demokratskih promena. Ali je problem onih koji trenutno sede u Nemanjinoj 11 što se posla nisu latili mnogo ranije. Iako ova postava voli da za svaki potez kaže kako ga je povukla pre svih u regionu, kako je prva u ovome ili onome, u slučaju državnih agencija ozbiljno je zakazala, ma šta rekla i kako se opravdavala. Ako se stvarno i ozbiljno krenulo u prebrojavanje agencija i stukture zaposlenih u njima onima koji to rade neće biti nimalo lako, pošto je reč je još uvek neistraženim lavirintima. No, dobro je da se počelo, samo da sad ne formiraju Agenciju koja će pobrojati, izanalizirati i smanjiti troškove regulatornih vladinih tela.