Ekstremi
Srpska „šestorka“ je u Hagu prošla kako je prošla. Ovo sa Milutinovićem mi je sumljivo, ali tu nikako ne mislim kao Nataša Kandić, kad kaže, da se izvukao. Čini mi se da je tu neke taktike, možda i dogovora bilo. No, dobro je što nije osuđen. Iako je krivica individualna i svaki zločinac ima ime i prezime, da je direktno izabrani (sam izbor je inače jako sumljiv, da ne kažem namešten, sećate se) predsednik Srbije proglašen krivim, teško nama od ovih baba. I deda.
Ostala petorica. Ma koliko imao gađenje prema svima njima (i Milutinoviću) imam neki čudan osećaj u stomaku. Valjda je to ljudski, da ne zvučim neskromno. Hoću reći, malo mi ih je i žao.
Svi su nam oni, osim Lazarevića, na svoj način zagorčavali živote. Svojim delima. I nedelima. Ako ništa drugo, time što su bili deo režima. Milutinović nije mislio svojom glavom i imao je bar dvojicu gazda. Pavković jedino još nije (stigao) da bude sluga Branislavu Coletu Kovačeviću iz one Koalicije Šumadija. O Šaji i onom Ojdaniću neću da trošim reči. Oni duguju više meni i vama nego svim tužiocima Haškog tribunala zajedno. Lukić mi niti smrdi, niti miriše, već smrducka.
Elem. Ono zbog čega pišem ovaj post je nešto sasvim drugo.
Srbija ekstrema se pokazala i dokazala i na ovom slučaju. Jedni su udarali u klin (braneći i žaleći preko svake mere pomenutu petoricu) drugi u ploču (govoreći kako se Milutinović izvukao, kako je ovim dokazano ovo i ono, kako ovo može poslužiti za ne znam šta, kako još nije dosta, kako treba još…).
E, a onda sam pročitao dnevni komentar mog kolege (radili smo jedno vreme zajedno) Stojana Drčelića i, ma koliko poznavao politiku „Blica“, prijatno se iznenadio odmerenošću, objektivnošću i analitičnošću njegovog teksta. Sa stavom, jasnim stavom.
Povezani tekstovi:
Comments Closed
