Poklonimo RTS-u 100.000 gledalaca

Moram opet malo o RTS-u. 

Nemam stvarno ništa lično (i efikasno) protiv njih, ali ne mogu da ne odreagujem na (gotovo svakodnevne) mahinacije čelnika ove NAŠE medijske kuće. Tačnije, ne može moj stomak, a i novčanik, jer plaćam taj isti RTS. Da budem do kraja iskren, cena pretplate je manja od tržišne ali za to nisam kriv ja već Tijanićevi dilovi sa Vojom i (kasnije) Borisom. 

Juče je (moj stomak) počeo toliko da steže i da se prevrće kad sam na RTS-u čuo reklamu za utakmicu Rumunija – Srbija, gde narator kaže: RTS vam poklanja… 

Šta? U vreme ove krize, pa na sve to svetske nemaštine i oskudacije, neko nekom nešto poklanja. Nemoguće. Još je neverovatnije da nam to poklanja ovaj kome smo platili da nam prenosi tu utakmicu, utakmice, vesti, da nas obaveštava blagovremeno, objektivno i istinito.  

Onda je u gornjem desnom uglu ekrana iskočio kajron, ili kako se to već zove, obaveštavajući nas će Dnevnik 2 te večeri početi u 19:15h zbog pomenute utakmice. Sve se nešto mislim kako bi, da nema kajrona, onaj narator rekao kako nam RTS poklanja i Dnevnik 2. Još nam čini uslugu čitavih 15 minuta ranije. 

E onda dočekah i taj Dnevnik (prema meni plaćeni, prema njima poklonjeni). A u njemu, upadljivo, nema ni reči o tome da je Savez samostalnih sindikata Srbije saopštio  da će organizovati proteste ukoliko Vlada Srbije uvede dodatni porez na zarade. 

Možda je Kolegijum odlučio da nas je previše čašćavao pa bi nam ova informacija bila previše, a pošto ćemo svi biti oporezovani sa dodatnih šest odsto bila bi međveđa usluga da nam daju tu informaciju i pa da za nju kasnije traže dodatni novac.

Šta kažete da mi njima poklonimo jedno 100.000 gledalaca, ali ispred Takovske 10. To bi svakako podiglo rejting programu, a ako bi rukovodstvo pružalo otpor i gostovanje se oteglo, svakoko da bi i šer skočio. 

Mislim, samo vas pitam i podsećam da je VAŠE PRAVO DA ZNATE SVE.

Sve to može, ako A.T. ne kaže drugačije

Parafraza poznate konstatacije Miloša Obrenovića iz naslova teksta, najbolje opisuje lik i delo Aleksandra Tijanića. Dotični (voli i) zna da piše. Poznato je i da ima čitaoce. Da li se oni sa tim štivom slažu ili ne, je već nešto drugo. Ali ga čitaju. Takođe, direktor RTS-a voli i da potpisuje. Cinici bi, možda, rekli kako je to još jedan od dokaza da Tijanić pati od želje da bude (dežurni) gazda i arbitar. 

No, sve ste vi ovo, više manje, znali. Ono što čudi je ponašanje državnih činovnika i institucija i agencija u Srbiji. Evo dve vesti koje to ilustruju. Prva, „Danas“-ova, koja kaže da će RTS najverovatnije dobiti dozvolu Republičke agencije za telekomunikacije da nastavi emitovanje celodnevnog kulturno-umetničkog programa preko digitalnog signala, pošto novembra 2008. (kad je počelo emitovanje ovog programa) kako piše „Danas“, nije tražio dozvolu RRA i Ratela i za šta ne postoji mogućnost prema Zakonu o radiodifuziji. 

“Prema Strategiji razvoja radiodifuzije, RTS je nosilac razvoja digitalizacije u Srbiji, ali u isto vreme, Zakon o radiodifuziji ne poznaje mogućnost da javni servis digitalno emituje program, kao što je sada slučaj. Od te dve situacije, potrebno je izabrati onu koja je u ovom trenutku faktor napretka i boljitka za građane”, kazao je Goran Karadžić, zamenik predsednika RRA, ovom dnevnom listu. Očito, taj faktor je Tijanić. Još nešto, ako se slučajno nismo razumeli, niko ovde nije protiv digitalizacije. Lako je rešivo ako Zakon o radiodifuziji ima nedostatke – dopunite ga, to što su njegovi tvorci napravili te nedostatke je, takođe, lako rešivo – neka vrate honorare, a kad RTS nikog ništa ne pita – zabrani se, do daljnjeg, emitovanje pomenutog kanala. 

Druga, RTS-ova, vest kaže da se akciji “Očistimo Srbiju” pridružio i RTS i da su Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja i Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a potpisali Protokol o saradnji u unapređenju zdravlja građana i podizanja ekološke svesti stanovništva, što je, kažu, nacionalni interes. Dalje se kaže kako se ovim sporazumom RTS obavezuje da informiše gledaoce o svim aktivnostima koji su deo kampanje, posebno u emisijama Ovo je Srbija, Jutarnjeg i Beogradskog programa, kao i da je predviđena realizacija specijalne emisije u kojoj će biti predstavljeni rezultati akcije. 

Ništa vam nije jasno. Ni meni. „Radiodifuzna ustanova RADIO TELEVIZIJA SRBIJE ima zadatak da informiše, obrazuje i zabavi, ali predstavlja i instituciju koja ima posebnu ulogu u društvenom, kulturnom i političkom životu Srbije… Negujući vrednosti demokratskog društva, oslobođen uticaja političke pristrasnosti, RTS kao javni servis doprinosi boljem kvalitetu života svakog pojedinca i društva u celini“, piše na web sajtu RTS-a.

Ako ima zadatak da informiše – RTS mora izveštavati o ovoj i svim drugim akcijama svih ministarstava, agencija i institucija; ako ima zadatak da doprinosi boljem kvalitetu života svakog pojedinca i društva u celini – opet mora da izveštava, a bilo bi dobro, unekoliko i obavezujuće, da napravi ne jednu, već nekoliko specijalnih emisija na zadatu temu. 

Dakle, čemu ovaj Protokol?

Znači li to da, uskoro, možemo očekivati vest kako je RTS potpisao ovakve dokumente i sa Vukom Jeremićem i obavezao se da izveštava o evro integracijama Srbije ili sporu pred Međunarodnim sudom pravde; sa Dinkićem o privatizaciji „Telekoma“, “Zastavi”, kreditima za početnike; da se u dogovoru sa Ivicom Dačićem obavezao da istinito i pravovremeno obaveštava javnost o ispunjenju uslova za stavljanje Srbije na belu šengen listu ili da će isto tako – pravovremeno, istinito i objektovno – objaviti izveštaj o hapšenju Mladića… i sve tako do potpresednika Krkobabića. 

Naravno da je matematika jasna i da su dva i dva četiri, ma kojim se operacijama služio Tijanić. Ono što devojci sreću kvari je činjenica da Zakon o radiodifuziji u ovom slučaju nema nedostatke i da je jasno propisao ko, šta, gde, kada, kako i zašto treba da izveštava. A to što Tijanić hoće da bude (Bože oprosti) sveprisutan kao Bog, je problem druge vrste.

SPOmenar

Prijatelj i kolega Milan Popović mi javlja da je bio na promociji fotomonografije „SPOmenar“ Vuka Draškovića i Srpskog pokreta obnove povodom 18 godina od devetomartovskih demonstracija 1991. godine.

Gledam Milanov prilog u Dnevniku 2, Vuka i Danu, Ružiću, Bojanu Lekić. Lepo ih je ponovo videti. ZAJEDNO. I, da ne patetišem više.
Dobro, naravno da su se tu našli i „ostali“. Prišipetlje koje je ovaj važni datum pamte samo po tome što je dan posle 8.marta. Ali, svako nosi svoj krst. Vuk i ožiljke i kuršume. Da, lepo je videti ovakav prilog I na RTS-u. Pogotovu za one koji znaju povod za demonstracije. Oni koji ne znaju, nisu ni želeli da nauče.

Istog dana čitam kako je izvesni Đorđe Milićević, navodno portprol SPS-a najavio da će rukovodstvo ove partije položiti cveće na grob svrgnutog predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića u Požarevcu.

Uh, 18 godina od 9.marta SPS je ponovo u vlasti, ponovo drži policiju i ne odriče se Miloševićeve politike. I znate šta, konstantno mi je pred očima slika engleskog ministra za privredu Pitera Mendelsona, koga je u centru Londona aktivistkinja za zaštitu životne sredine polila zelenom tečnošću zbog  „vladine licemerne politike vezane za klimatske promene“. A vama?

Magle u pantalonama

Ko kaže da nema jedinstva u Vladi Srbije, taj, sigurno, nema televizor i ne čita novine. Dva ministra, iz dve (različite) stranke, jedne (nazalost, vladajuće) koalicije svojim izjavama pokazuju upravo suprotno. Svaki ministar svoga konja, jao šta mi bi, predsednika (stranke) hvali.

Infrastrukturni Mrkonjić, uprkos zakonima fizike i činjenici da roming suzama ne veruje (po ko zna koji put) kuje u zvezde rahmetli Slobodana. Ekolog Dulić, umesto da se uhvati za glavu i na glas kuka pošto se za vreme njegovog ministrovanja desila velika ekološka katastrofa u Srbiji i uprkos zdravom razumu glanca Borisovu zvezdu.

Mrka reče kako je Milošević heroj, a kako će na tu njegovu izjavu reagovati koalicioni partneri ga baš briga. Doktor Dulić, niodkud predsednik Skupštine, odnekud ministar ekologije i, sva je prilika, u sledećem mandatu državni sekretar ili predsednik lokalnog odbora DS-a, reče kako su ministri rezultate svoga rada poslali Tadiću zato što on, Dulić, misli “da je prirodno da predsedniku države ministri, prosto, podnose izvestaj o radu, jer predsednik države je neko ko je zadužen za to da vodi državu”. Voditeljka emisije je, ipak, ostala da sedi u stolici a profesori sa Pravnog i Političkih u glas: eto, rekli smo vam, treba i na medicini uvesti predmet koji izučava Ustav Srbije.

Dakle, da smo naivni jesmo, ali baš toliko – da pomislimo kako je Mrka popio malo više “zidarskih” a da je Oliver na faksu učio samo anatomiju – nismo. Njima je, da se ne lažemo, važan samo sud svog šefa. Ovaj prvi će, uskoro, reći kako je obilazeći Slobin grob saznao da je Milošević svetac. Ovaj drugi će, pošto mu je pored ekologije u opisu posla i prostorno planiranje, reći kako je odlučio da makne spomenik Mihailu Obrenoviću i na tom mestu sagradi piramidu, da je faraon Boris vidi za života.

I nisu oni krivi. Evolucija i biologija, to je i Dulić učio, poznaje i beskičmenjake. Kriv je, samo i jedino, Boris Ljubivoja Tadić, kad mu se navije predsednik Srbije, kad mu se prohte predsednik Demokratske stranke, a – i u jednoj i u drugoj varijanti – ogromna zabluda i greška građana Srbije i članova DS-a. U prvoj varijanti što je dopustio da Mrkonjić osam godina od 5.oktobra bude, umesto na deponiji istorije, u Vladi Srbije. U drugoj što oko sebe, osim nekoliko časnih ljudi, okuplja magle u pantalonama.

I sad kao, Mrka treba da gradi a Dulić da čisti Srbiju. Može, ali da prvo očiste svoj mozak (Dulić) i izgrade ono što su porušili (Mrkonjić i drugovi). No, bolje da se obojica čiste sa srpske političke scene da Srbija ne počisti njih, gradeći ono po čemu je bila prepoznatljiva i cenjena država.

Ekstremi

Srpska „šestorka“ je u Hagu prošla kako je prošla. Ovo sa Milutinovićem mi je sumljivo, ali tu nikako ne mislim kao Nataša Kandić, kad kaže, da se izvukao. Čini mi se da je tu neke taktike, možda i dogovora bilo. No, dobro je što nije osuđen. Iako je krivica individualna i svaki zločinac ima ime i prezime, da je direktno izabrani (sam izbor je inače jako sumljiv, da ne kažem namešten, sećate se) predsednik Srbije proglašen krivim, teško nama od ovih baba. I deda.

Ostala petorica. Ma koliko imao gađenje prema svima njima (i Milutinoviću) imam neki čudan osećaj u stomaku. Valjda je to ljudski, da ne zvučim neskromno. Hoću reći, malo mi ih je i žao.

Svi su nam oni, osim Lazarevića, na svoj način zagorčavali živote. Svojim delima. I nedelima.  Ako ništa drugo, time što su bili deo režima. Milutinović nije mislio svojom glavom i imao je bar dvojicu gazda. Pavković jedino još nije (stigao) da bude sluga Branislavu Coletu Kovačeviću iz one Koalicije Šumadija. O Šaji i onom Ojdaniću neću da trošim reči. Oni duguju više meni i vama nego svim tužiocima Haškog tribunala zajedno. Lukić mi niti smrdi, niti miriše, već smrducka.
Elem. Ono zbog čega pišem ovaj post je nešto sasvim drugo.

Srbija ekstrema se pokazala i dokazala i na ovom slučaju. Jedni su udarali u klin (braneći i žaleći preko svake mere pomenutu petoricu) drugi u ploču (govoreći kako se Milutinović izvukao, kako je ovim dokazano ovo i ono, kako ovo može poslužiti za ne znam šta, kako još nije dosta, kako treba još…).

E, a onda sam pročitao dnevni komentar mog kolege (radili smo jedno vreme zajedno) Stojana Drčelića i, ma koliko poznavao politiku „Blica“, prijatno se iznenadio odmerenošću, objektivnošću i analitičnošću njegovog teksta. Sa stavom, jasnim stavom.