Ma, jebeš zakon

Divca izabraše za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Odmah da vam kažem – ništa neće uraditi. No, to nije tema. Ovog teksta.

Dakle, izabran je. Mislim, nisu ga baš izabrali, u pravom smislu te reči, ali će Dačićev savetnik da se pita u toj „nevladinoj, nepolitičkoj i neprofitnoj sportskoj organizaciji koja pripada Olimpijskom pokretu i poštuje osnovna načela međunarodnog olimpijskog pokreta sadržana u Olimpijskoj povelji i Anti-doping kodeksu“.

Ali, nisam (ni) trebao da vam citiram šta je Olimpijski komitet, Olimpijska povelja, taj „duh olimpizma“… pošto to i nije važno. ’Ocu reći, njima nije važno.

Divac je izabran aklamacijom, posle odustajanja Ivana Ćurkovića, a posle odluke da glasanje bude javno. „Skupština je najviši organ i ona može sve. Ako ćemo da se hvatamo za formalno-pravne odredbe, onda je predsednik Komiteta gospodin Cepter!“, rekao je prilikom izbora Vuk Mrvić iz Smučarskog saveza, nameran da pokaže nelegalnost Ćurkovićevog izbora pre tri i po godine. Suštinski, rekao je nešto sasvim drugo. ‘Što bi se hvatali za „te formalno pravne odredbe“. Ma jašta. Formalno je formalno – ko će još o tome da vodi računa, a pravne odredbe ko jebe. Važna je suština. Da mi izaberemo „našeg“ kandidata. Kao što smo izabrali i pre ti i po godine. Kao što su birali i ranije, dobar vam stojim. Mrvić i Mrvići su na svakom izboru imali „svog“ kandidata (naravno, pre toga ih je neko obavestio ko treba da bude njihov kandidat). Kad se, silom prilika, dogodi da kandidatura nije u skladu sa pravom, statutom i činjenicama, tim pogore po činjenice, statut i pravo. Onako đuture. Važan je kandidat.

Ako ste pomislili da branim Ćurkovića, onda ste debelo u krivu. Ili ja loše pišem ono što mislim. Taj isti, Ćurković, je na čelo Olimpijskog komiteta Srbije došao pučem, na mesto izabranog Filipa Ceptera (ni on me previše ne interesuje, da ne bude zabune). Pored Ćurkovića su se (tada, i sve do onomad) šepuri predstavnici saveza (množina), članovi predsedništva i predstavnici DSS-a (Vuksanović) i DS-a (Lakićevićka). Cepter je otišao, ostavljajući „sportske radnike“ da se ne bave svojim poslom. Negde u to vreme je podneo tužbu. Mediji su, nije da nisu, pisali o tome i pratili razvoj situacije ali je, ogromna većina njih, to radila sa težištem na sukob Cepter – Ćurković (čitaj Žarko Zečević). Malo ko je postavljao pitanja o zakonu i njegovom poštovanju. Tužba je, kažem, stigla u Drugi opštinski sud. I on je sudio, sudio, sudio…Ćurković je za to vreme promenio neke članove Statuta. Mediji, pojma nisu imali pošto su se bavili „važnijim stvarima“. A sud je sudio, sudio, sudio…

I gle koincidencije. Baš kad je Divac rešio da se kandiduje, svi su se setili kako je Ćurković promenio Statut i počeli da se bune – biće da im je (do)javljeno. Ne zbog Statuta kao takvog, već zbog toga što, ako se njegove odredbe budu poštovale, Divac ne može da se kandiduje. Niko, dakle, nije tražio da se ti članovi Statuta, ako ne valjaju, promene. Ma jok, nek ostanu, samo će’ da ih ignošišemo. A ako Diki ne prođe, ima da kažemo kako Statut ne valja.
I gle koincidencije. Baš kad je Divac rešio da se kandiduje Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo odluku da je izbor Ćurkovića bio nelegalan. Drugačije rečeno,  Cepter je predsednik Komiteta.
Imao je Cepter para da avionom odmah doleti iz Monte Karla, ali ga je, pretpostavljam, mrzelo. I opet niko nije govorio o zakonu, tome da je, ovom odlukom, Ćurković samo bivši golman koji nelegalno sedi na čelu Komiteta. Ma jok, bilo im je važno da prođe Divčeva kandidatura. Taktika se pokazala dobrom. Trebao im je Ćure, inače bi opet slušali Divčeve žalopojke, kako mu ne daju da posluje u Srbiji, da nešto ostavi svojoj deci… i ostala sranja.

I sad vi vidite. Cepter – prema izborima od pre četiri godine i prema sudskoj odluci, jedini i legalni predsednik Komiteta – pije kafu sa princom od Monaka. Ćurković – pučista koji je uzurpirao mesto predsednika Komiteta, menjao Statut kako mu volja i nije se mešao u svoj posao – zakazuje izbornu sednicu. Koja je samim tim nelegalna. Onda taj isti predlaže (pošto mu je to od Boga dato, kad bi se šegačili) Divca, čija kandidatura, kao, postaje legalna, kad bi opet šegačili. I onda ovo sad na skupštini. Na kraju, zakucavanje. Istog dana je Vrhovni sud Srbije presudom potvrdio prethodnu odluku Drugog opštinskog suda u Beogradu da je Filip Cepter jedini zakoniti predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.

I? Šta ćemo sad? Pa ništa. Jebeš zakon.

Zid plača 2

#

Da je Lepa Brena zvijezda i dan danas, pokazalo je Stankovićevo “Nedjeljom u 2”. Emisija u kojoj je ugostio jednu od najvećih pjevačkih zvijezda bivše države probila je sve rekorde. Gledalo ju je 1,2 milijuna ljudi. Gledanost je iznosila 25 posto, a udio u gledanosti u pojedinim dijelovima penjao se i na nevjerojatnih 75 posto – kaže Aleksandar Stanković, a prenosi hrvatski „Jutarnji list“. Stanković, za ovaj list, prenosi i atmosferu koju je Brenin dolazak izazvao na Prisavlju: „Na moje veliko čuđenje, oko Brene se okupilo dvadesetak djelatnika HTV-a koji su se poželjeli slikati s njom i zatražili autograme. Neki moji kolege čak su doveli i supruge“.

Fahreta Živojinović, nije pevala „Čačak, Čačak“, ali je, očito, sve ličilo na ono „Kako je dobro vidjeti te opet…“. Živojinovićka je gostujući u emisiji dodala kako planira da organizuje „Zvezde Granda” i u Hrvatskoj, najavila koncert u Zagrebu krajem maja i prvi put javno izjavila da joj se nadimak Brena nikada nije posebno sviđao i da bi više volela da joj je umetničko ime bilo Sofija, po uzoru na glumicu Sofiju Loren.
Dakle, malo Bosne, začinjeno Italijom, plus nostalgija  – znatiželja – voajerizam ili šta već, i šou može da počne. Iako, opet najverovatnije, neće biti „Čačka“, već se vidi da će to biti pravi srpskohrvatski rokenrol, da ne kažemo bosanski lonac.

#

Gotovo je s oproštajnim poljupcima na železničkim stanicama, barem u Velikoj Britaniji, odlučila je železnička kompanija Virgin Rail i postavila natpis sa zabranom ocenjujući da zagrljaji izazivaju gužve.

Prema tvrdnji Virgin Raila, kompanije koja opslužuje stanicu Warrington na severu Engleske, lokalni trgovci žalili su se, te je u ponedeljak postavljen natpis koji prikazuje zagrljeni par iz profila, prekrižan crvenim crtama. Oni koji žele da se opraste pre ulaska u voz moći će to da rade na obližnjem parkiralištu s naplatom, dodaje Virgin Rail.

U Srbiji, ne ulazeći u opravdanost ovakve odluke, nema potreba za tako nečim. Vozovi, ako one skalamerije još tako možemo nazvati, slabo saobraćaju, građani još slabije putuju, a radnici najčešće sami prave štrajkove, tako da se zbog gužve sigurno neće žaliti.

Ovde bi, u Srbiji, svrsishodnije bilo zabraniti uvrede sa govornice u parlamentu, lupanje po toj govornici ili ako je to već nemoguće, napraviti kopiju iste, izneti je u park kod „Predsedništva“ i iznajmljivati je sa novčanom nagradom svima koji nemaju gde drugde da se „istresu“. Skupština bi postala normalnija, a budžet puniji. Naprosto, previše je onih koji vole da vređaju i lupaju.

#

Internet stranica ScanCafe.com ponudila je svojim korisnicima mogućnost retuširanja njihovih starih fotografija na kojima se nalaze pored bivših partnera. Stvar sama po sebi ne bi bila toliko zanimljiva da se bivši partneri ne zamenjuju s – ni manje ni više nego – američkim predsenikom Barakom Obamom. „Veliki broj stanovnika zaljubljen je u novog američkog predsednika, pa smo odlučili da iskoristimo naše veštine restauriranja fotografije i ponudimo korisnicima posebno iznenađenje za Valentinovo (Dan zaljubljenih)“, ističu u ScanCafe-u.

Korisnici samo moraju da pošalju svoju ‘omraženu’ fotografiju velike rezolucije na e-mail ScanCafe-a i dobiće sliku sebe i 44. predsednika SAD sasvim besplatno. Stručnjaci za retuširanje će s fotografije maknuti sve elemente koji uništavaju lepotu slike, poput bivšeg partnera, slučajnih prolaznika i slično, te na taj način staru sliku učiniti ponovo zabavnom.

I ova ideja ne bi bila plodotvorna u Srbiji majci. Ovde se jedva sastavi i Vlada, pa je gotovo nemoguće da se Srbi slože, sa kime bi od političara voleli da se nađu na „retuširanoj fotografiji“. Znate ono, jedan Srbin, dve države, tri partije…

Engleska trava

„Tužilaštvo traži 40 godina zatvora za Uroša Mišića“, upadao je u oči veliki naslov u jednim dnevnim novinama, pre neki dan. Ne, nije reč o masovnom ubici koji je napokon pao iza brave, Đinđićeve ubice su osuđene i ni jedan se tako ne zove, jeste da Ljajić najavljuje da su „Mladiću sve bliže“ ali ni on nije uhvaćen, a o Bin Ladenu da i ne govorimo. Tekst govori da je slučaj navijača Uroša Mišića (20)  – koji je septembra prošle godine osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva žandara Nebojše Trajkovića, na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Hajduk, 2. decembra 2007.  – pred Vrhovnim sudom Srbije. Tužilaštvo je, kako prenose mediji, zatražilo još oštriju kaznu (30-40 godina), a odbrana novo suđenje i ukidanje pritvora okrivljenom.

Već dugo me muči slučaj Uroša Mišića.
Usudio bih se reći kako poznajem navijački svet. Taj svet je, svet za sebe, u pravom smislu te reči. Podkulturna grupa koja ima dosta dobrih stvari. I nažalost, poslednjih godina, previše loših. Jedna od tih (loših) je slučaj koji se desio na Severu Marakane decembra 2007. I to će svako normalan osuditi. Sam sam to uradio u jednom TV prilogu, a posredno, pre toga i kroz „Dokumentarni serijal – 40 godina bodrenja u Srbiji DOSIJE NAVIJAČI“, gde smo kolega Milan Popović i ja pokušali da ispričamo priču o nastanku, razvoju, evoluciji, metastazi i trenutnom stanju u  navijačkom pokretu. Tu smo Popović i ja, a i vođe najvećih navijačkih grupa, upozorili na negativan trend koji vlada na tribinama u Srbiji i, nadamo se, poslali jasnu poruku da takvim stvarima u sportu nije mesto.

E sad, ono što Mišićev slučaj čini specifičnim  – jeste visina njegove kazne i upadljivo ćutanje o krivici još nekog. Dakle, ovaj mladi čovek je kriv (što je i sam priznao, odbacujući pokušaj ubistva) ali je kriv za ono što je uradio. A ubio nikog nije.
No, šta je sa krivicom organizatora meča. Šta je sa krivicom redarske i službe kontrole. Šta je sa krivicom šefa ovog policajca koji ga je poslao u navijački kop (inače sveto navijačko mesto). Da li je procenio koliki je rizik kad je Trajkovića poslao među najvernije navijače ili je mislio da ga šalje da čuva obdanište. Zar policajcu nije mesto oko tribine i na ulazu u tribinu. Previše je pitanja koja niko ne postavlja i čije odgovore još nismo čuli.

Svakako da država treba da uvede red. Stoji i to da želi da pokaže ozbiljnost, pa određuje daleko veću kaznu, kako se ovakvi slučajevi ne bi ponovili. Ali, 10 godina je preozbiljno i previsoko, ma kakva da je namera države. O 40 godina da i ne govorimo.
Država je, ponavljam, rešila da uvede red. Međutim, činjenice govore da je previše čekala. Ne oklevala ili okretala glavu. Previše dugo vremena ju je bilo baš briga. Osim ovog slučaja, čini se da je još uvek tako. I dalje se mutni tipovi vrte oko srpskog fudbala, i dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju sa tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitaj ovo kao eufemizam), u klubovima se ne znaju titulari i vlada haos.

Kako prenose mediji, „u pisanoj žalbi tužilaštva, koju niko nije obrazlagao, navodi se da je 10 godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, čijem članstvu teži i Srbija“. Gospodo, pomenute zemlje su daleko ranije rešile da kažu: dosta. Daleko ranije su uvele ozbiljna pravila u i oko stadiona. Daleko ranije su postale ozbiljne.

Sve ovo, neminovno, asocira na priču o Srbinu koji poseje englesku travu, ona poraste a on se izmakne i kaže: majku mu, nekako to nije to. Pa i nije Gedžo i neće da bude. Onaj Englez je tu travu posejao pre mnogo godina i isto toliko je održavao, a ti bi da za jednu godinu sve postigneš. I ne samo to, Gedža bi da, ako može, pokosi istu travu jedno sedamosam puta za godinu. To ne biva. Takva trava nigde ne raste. Uzgred, u Engleskoj, na primer, navijača zmija ne može da ujede dok gleda utakmicu, kao što može na nekom poljančetu u Srbiji. Tamo se, uostalom, na poljani igra golf.

I sad se neko setio da uvede red tako što će jednom mladom čoveku uništiti život. A onoliki pobiše čitave porodice, opljačkaše i narod i državu, uništiše živote generacijama, starima oduzeše starost, mladima mladost, a narodu doneše bombe, bedu… I većina njih se izvuče, opra biografije, nauživa se i onda i sad. Ogroman broj njih dobi drugu šansu, a mladi Mišić je, kao, nije zaslužio.

Ne tvrdimo da on tu, drugu šansu, neće zloupotrebiti. Ali mu je svakao treba dati. Jer, ponavljam, nije na spisku Đinđićevih ubica (a ni političkih inspiratora), nije Mladićev jatak, suviše je mlad da bi znao i ko je Kenedi a ne da bi mogao da ga ubije, a Bin Ladena možda ni na teleziviziji nije video.

Ovo nikako ne znači da treba stati sa zalivanjem i održavanjem trave. Biće ona odlična jednog dana. Prava engleska.

P.S.

To što navijam za Partizan me ne sprečava da tražim Pravdu za Uroša Mišića.

Univerzijada, rašomonijada, budalijada

Daj srpskim vlastima da nešto urade i budi siguran da će uraditi. Najgore moguće. Zajebaće sve što se može zajebati. Neće ostati ni dugmići.

Sva sreća da dođe do ove svetske ekonomske krize, pa siročići imaju bar neko opravdanje. Da je nema, opet bi kriv bio Sloba, baba Vanga ili neki turski aga. Jer oni su nepogrešivi i nenadjebivi.

Evo Univerzijada. Sad to ima (misle siročići koji se igraju vlasti) da iskoristimo, da se oparimo k’o ljudi i „predstavimo svetu“ onakvima kakvi (oni) jesmo. Zato smo dozvolili bivšem direktoru da upropasti sve što niste mogli ni pretpostaviti da može da se upropasti. Onda smo skresali troškove (jer su, kao, bespotrebni, a ustvari, odbili smo onoliko novca koliko je bilo planirano za objete, radove i prateću infrastrukturu koja je do tog trenutka trebala biti gotova), onda smo ponovo odbili troškove (sad, kao, zbog krize, a opet, nismo stigli da uradimo i izgradimo planirano), postavili smo znak za odbrojavanje preostalog vremena do Univerzijade. Gde ste ga postavili. Pa postavili smo ga, ali je fora što se ne vidi, to će tek biti atrakcija. Tu je, a ne vidiš ga. Kao i vlast. Ima je, a ništa ne radi. Samo što njihove brljotine vidimo.

Sad čitam kako će biti problema i sa fakultetima koji moraju ranije završiti nastavu i studentima koji moraju položiti ispite u skraćenom roku i brže bolje se iseliti iz Studenjaka. Fakulteti se pravdaju kako im na vreme nije rečeno, a ovi iz organizacije kako jeste. Baš me briga ko je upravu, pošto se radi o istoj vrsti nesposobnjakovića.

I? Nema i. Nema. Očito ste se umorili od protesta. A i to je problematično. Koga dovesti posle ovih.

Z

Naši udbaši

Josip Boljkovac, bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske rekao je u intervjuu za frankfurtske „Vesti” kako je bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman želeo rat po svaku cenu, a da je ono što se događalo u Hrvatskoj bio građanski rat kao posledica dogovora Slobodana Miloševića i Tuđmana.

Za bolje razumevanje poriva, ciljeva i repova koji se neminovno vuku, idu i ići će uz ovakve (a i dijametralno suprotne) priče – kojih će, svakako, biti još – preporučujem tekst Miroslava Lazanskog komentatora “Politike”: Boljkovac, ako me se sete, sete

Z