Jan 30, 2009
Nenad Zorić
1 komentara

Tirke, nije ti ovo trebalo

tirnanic

ili   – umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj, nije podrazumevajuće da se saglasite sa njim, svega što napiše Bogdan Tirnanić). Ja jesam. Ovo je moj dug NJEMU. Zakasneli, nažalost. (Imao sam neke probleme. Čisto tehničke prirode koje su otklonili moji prijatelji programeri).

“E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke”, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove  i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje “Dnevnog Telegrafa”.
Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u “Telegrafu” pisao u “dubokoj penziji”.

Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, “Ateljeu 212”.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212.
Da, i da je Milju Vujanović video golu.

A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.

Dakako, voleo je i viski.
“Šta piješ?”, pitao me je u pomenutom bifeu za vreme mog prvog intervjua. Sa njim, naravno.
“Isto što i vi”, rekao sam.
“Ali ja sam pijanac”, dodao je.
“Miro (ili kako je već oslovio konobaricu) dva viskija”, naručio je.
“E, hvala ti. Bog će ti plati”, našalio se kad je piće stiglo. “Ja ću da platim”, zavapio sam.
“Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar”, rekao je.
Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz “Džek” i cigaretu.

Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam ja “pronašao” , ustvari Johan Krojf, ne igrač ,već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezulate i koji je poštovan. Ali i čovek koga svi više pamte “iz igračkih dana”. Naravno, i tada je to za mene bio “totalni fudbal”, kad smo već kod Krojfa.

Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova.
Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. Lako ih je bilo razumeti, ali ste za neke morali da imate predznanje.
Pisao je o klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, politici, Cipiripiju, …

Što reče Magični Ćira, bio je od onih koji su “živeli da bi pisali”, stim što je Tirke, opet ću se složiti sa Magičnim, ovu frazu svatio preozbiljno. I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave i piše, piše…
Iako nije imao formalno obrazovanje (“ja sam ti nekvalifikovana radna snaga”, rekao mi je na tom intervjuu) bio je najobrazovaiji čovek za koga sam čuo.

Video sam ga još dva puta. Prvi kad sam mu prodao STATUS kod “Ruskog cara” i drugi put u Interkontiju na nekom prijemu.
Nisam stigao da mu platim ono piće.

Tirke, ovo ti stvarno nije trebalo. Sad ću ti još pola veka dugovati onu turu viskija.
Jebiga, nećemo se skoro gledati.

Povezani tekstovi:

  • Nema povezanih tekstova

Comments

  1. milica says:

    i ja sam te se setila tada.