Jan 26, 2009
Nenad Zorić
3 komentara

Srpski zlatousti političari

Tutankamonili kako je (srpski) novinar postao drvo

“Opet su jutros napali novinare. To im je hvala za ono što su prećutali” "“ reče jednom davno Duško Radović. Poučen sadašnjim iskustvom, tvrdim da nije problem u "njima" (političarima, najčešće) već, prvenstveno, u novinarima. Zašto su im to dopustili. E…
Mene danas na konferenciji za novinare Andreja Mladenović, portparol Demoktarske stranke Srbije pita da li sam ja novinar ili građanin. I novinar i građanin, Mladenoviću. A vi?
Zašto me to pita? Zato što je navikao da novinari dođu na konferenciju za novinare, saslušaju šta neki stranački funkcioner ima da kaže, to zapišu i nose u štampariju. Kao da su stranački funkcioneri faraoni, božiji izaslanici koji su do malopre bili vezani pupčanom vrpcom za Boga. Dakle, sa njima se ne polemiše, njima se ne postavljaju pitanja – pogotovu ona (koja njima mogu da budu) provokativna, jer, kad te gromade progovore, automatski se prospe pola kilograma zlatne prašine iz njihovih usta. Tvoje je da je samo pokupiš.
Mladenović, mladi lav DSS-a je samo primer koji potvrđuje pravilo, dakle nije usamljen slučaj. Evo, nešto bajati, primer od prošlog petka. Članovi, najverovatnije, pres službe predsednika Tadića, prvo obaveste novinare da u osnovnu školu koju će posetiti predsednik dođu najkasnije u 11.15h, na licu mesta kažu da predsednik stiže u 12.00h (kasnio je je najmanje 20 minuta), odgovaraju kako neće biti vremana za novinarska pitanja, da će možda biti pitanja (jer je fina atmosfera, deca se igraju, došao i Divac), šetaju nas iz prostorije u prostoriju (kako bi kamere i fotoaparati što više snimili predsednika) i na kraju nam ipak "dozvole" da nešto i pitamo. Ma, more…
Pitam ja tu nešto, predsednik se malo uzjogunio ali odgovara. No, od pod pitanja ili nekog drugog pitanja nema ništa. Čim poluotvorim usta, ovi iz pres službe polete sa povicima: Gospodine, gospodine… mašući onim ručicama kao da se dave, a u stvari hoće da me spreče da nešto pitam vožda, pardon, predsednika.   Ma more…
Dakle, kad Nenad Popović, predsednik ekonomskog saveta DSS-a (da, da imaju i oni ekonomski savet) kaže kako će njegova stranka predložiti ponovnu proizvodnju Yuga i Zastave 101 (koji su, uzgred budi rečeno, pre nekretnine nego automobili), tražiti da svi javni i državni službenici kupuju samo program automobila iz Kragujevca (a oni dođu na konfereciju u luksuznim limuzinama i odela iz Pirota u životu nisu videli a ne obukli) i predložiti da se carine na uvoz stranih automobila vrate na 20 odsto jer "mora da se čuva domaća proizvodnja" novinar to lepo treba da sasluša, zapiše i, kao što rekosmo, nosi u štampariju. Što brže može jer je šteta da građani što pre   ne saznaju kako će, ostvare li se ove najave (ne dao Bog) ponovo put Crne Gore za neki polovan golfić, pa će ga nekako preregistrovati. Pitanja? Nema pitanja, zlatoustima se ne pogovara.
Ili, kad predsednik države kaže kako je fizička kultura u školama jako važna i najavi nacionalnu akciju u beogradskoj školi koja ima sale, koševe, opremu, vi kao novinar ne možete da pitate kad će posetiti neku školu u unutrašnjosti koja nema ni obruč prikovan za neko drvo pored škole, jer svita skoči na vas. "Dovoljno vam je i ovoliko", kao da kažu. E baš vam hvala…
Vi ste onda totalno zbunjeni. Ovaj vas pita da li ste novinar ili građanin (jok, ja sam mali zeleni sa crvene planete, pa sam malo svratio). A vi se pitate da li je onaj što je pristao da vam odgovori na pitanje (najčešće ne odgovori na to pitanje) predsednik, poslanik, ministar ili Mik Džeger. U najmanju ruku Madona. Ako je Madona za mene izdvojila pet minuta, onda sam uspeo. Međutim, ako pak, nije Madona, onda sam totalno propao. I kao građanin i kao novinar. Kao građanin sam izabrao nekog da me predstavlja i pristao da ga plaćam ali ne smem ništa da ga pitam. Kao novinar sam propao još gore jer mi je uskraćeno pravo na sumnju, pitanje. Oduzeto mi je, osnovno, sredstvo za rad.
Kako da to promenim. Nikako. Za sopstveni medij nemam novca. Ovi postojeći neće da se "zameraju" jer "će nam ipak zatrebati" a ona manjina   koji se na tako nešto i osmeli, ostaće bez pitanja, bez odgovora, bez prostorija za rad a redakcija bez oglašivača. Tako vreme došlo.
Najzad, ako čujete da su jutros ponovo napali novinare, odmahnite rukom. Sami su krivi.

Povezani tekstovi:

  • Nema povezanih tekstova

Comments

  1. Ivan says:

    Svaka cast za tekst. Pozitivne kritike mogu ovaj svet samo uciniti boljim. Novinari bi, bar mislim, trebalo da nam u ovom brzom vremenu ukazu na neke stvari koje ne uoacavamo, da budu nasa savest na papiru.

    Pozdrav za novinare smele koji hoce njihova vidjenja sveta sa nama da dele.

    Do sledeceg citanja.

  2. Jelena - novinar u pokusaju says:

    razumem te novinaru, ti bi samo da dobijes odgovore na neka pitanja ….e….od zlatousnog politicara… ako nekim slucajm i uspes da savladas PR rukice i Velicanstveni te cuje , prekorno ce te pogledati kao nekog zlonamernika , zar nemas pametnija posla nego da njega Genija nesto tu propitujes. Zar ti nije inteligentnije da budes “sakupljac zlatne prasine” …dodjes, cujes, zabelezis i pravo kod urednika, tamo jos i dobijes pohvale(jer ovaj nema sta da brine da li ce se nekome zameriti) i eto ti novinara…ups sakupljaca. Ne znam prijatelju sta da ti kazem, mnogo si svoj …., to uopste nije popularno, ti “sakupljac zlatne prasine” zbog laznih pohvala koje dobijaju , jer su poslusni i ne bave se svojim poslom, poverovali su da su strasne face…. E…, a ti samo pitaj…Joj , ma kada malo bolje razmislim , zamisli jednog dana sakupljaci shvate da nisu novinari a ponajmanje face, u al ce to da boli…Joj kada samo spoznaju da su bili i ostali sluge, koje su samo iskoriscenje , mazene i gazene, u …,prijatelju ma pitaj ti samo pitaj bar ces znati da nikada nisi bio ljigavac i nistarija bez stava!

  3. ivan says:

    Zorzi stvarno si zmaj! Samo udri.
    Sve pohvale za tekst ali si mogao da se javiš pa da te postavimo na http://www.nenadzoric.com 🙂