Tirke, nije ti ovo trebalo
ili – umesto ture viskija
Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da se saglasite sa njim – svega što napiše Bogdan Tirnanić). Ja jesam. Ovo je moj dug NJEMU. Zakasneli, nažalost. (Imao sam neke, sitnodušne, probleme u redakciji. Čisto tehničke prirode koje su otklonili moji prijatelji programeri).
“E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke”, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje „Dnevnog Telegrafa“.
Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca. A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.
Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“.
Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“. Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212.
Da, i da je Milju Vujanović video golu.
A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.
Dakako, voleo je i viski. „Šta piješ?“, pitao me je u pomenutom bifeu za vreme mog prvog intervjua. Sa njim, naravno. „Isto što i vi“, rekao sam. „Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro (ili kako je već oslovio konobaricu) dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je piće stiglo. „Ja ću da platim“, zavapio sam. „Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, rekao je.
Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „Džek“ i cigaretu.
Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam ja „pronašao“ , ustvari Johan Krojf, ne igrač ,već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezulate i koji je poštovan. Ali i čovek koga svi više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada je to za mene bio „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.
Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova. Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. Lako ih je bilo razumeti, ali ste za neke morali da imate pred znanje. Pisao je o klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, politici, Cipiripiju, …
Što reče Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, stim što je Tirke, opet ću se složiti sa Magičnim, ovu frazu svatio preozbiljno. I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave i piše, piše…
Iako nije imao formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“, rekao mi je na tom intervjuu) bio je najobrazovaiji čovek za koga sam čuo.
Video sam ga još dva puta. Prvi kad sam mu prodao STATUS kod „Ruskog cara“ i drugi put u Interkontiju na nekom prijemu.
Nisam stigao da mu platim ono piće.
Tirke, ovo ti stvarno nije trebalo. Sad ću ti još pola veka dugovati onu turu viskija.
Jebi ga, nećemo se skoro gledati.
Srpski zlatousti političari
ili kako je (srpski) novinar postao drvo
“Opet su jutros napali novinare. To im je hvala za ono što su prećutali” – reče jednom davno Duško Radović. Poučen sadašnjim iskustvom, tvrdim da nije problem u „njima“ (političarima, najčešće) već, prvenstveno, u novinarima. Zašto su im to dopustili. E…
Mene danas na konferenciji za novinare Andreja Mladenović, portparol Demoktarske stranke Srbije pita da li sam ja novinar ili građanin. I novinar i građanin, Mladenoviću. A vi?
Zašto me to pita? Zato što je navikao da novinari dođu na konferenciju za novinare, saslušaju šta neki stranački funkcioner ima da kaže, to zapišu i nose u štampariju. Kao da su stranački funkcioneri faraoni, božiji izaslanici koji su do malopre bili vezani pupčanom vrpcom za Boga. Dakle, sa njima se ne polemiše, njima se ne postavljaju pitanja – pogotovu ona (koja njima mogu da budu) provokativna, jer, kad te gromade progovore, automatski se prospe pola kilograma zlatne prašine iz njihovih usta. Tvoje je da je samo pokupiš.
Mladenović, mladi lav DSS-a je samo primer koji potvrđuje pravilo, dakle nije usamljen slučaj. Evo, nešto bajati, primer od prošlog petka. Članovi, najverovatnije, pres službe predsednika Tadića, prvo obaveste novinare da u osnovnu školu koju će posetiti predsednik dođu najkasnije u 11.15h, na licu mesta kažu da predsednik stiže u 12.00h (kasnio je je najmanje 20 minuta), odgovaraju kako neće biti vremana za novinarska pitanja, da će možda biti pitanja (jer je fina atmosfera, deca se igraju, došao i Divac), šetaju nas iz prostorije u prostoriju (kako bi kamere i fotoaparati što više snimili predsednika) i na kraju nam ipak „dozvole“ da nešto i pitamo. Ma, more…
Pitam ja tu nešto, predsednik se malo uzjogunio ali odgovara. No, od pod pitanja ili nekog drugog pitanja nema ništa. Čim poluotvorim usta, ovi iz pres službe polete sa povicima: Gospodine, gospodine… mašući onim ručicama kao da se dave, a u stvari hoće da me spreče da nešto pitam vožda, pardon, predsednika. Ma more…
Dakle, kad Nenad Popović, predsednik ekonomskog saveta DSS-a (da, da imaju i oni ekonomski savet) kaže kako će njegova stranka predložiti ponovnu proizvodnju Yuga i Zastave 101 (koji su, uzgred budi rečeno, pre nekretnine nego automobili), tražiti da svi javni i državni službenici kupuju samo program automobila iz Kragujevca (a oni dođu na konfereciju u luksuznim limuzinama i odela iz Pirota u životu nisu videli a ne obukli) i predložiti da se carine na uvoz stranih automobila vrate na 20 odsto jer „mora da se čuva domaća proizvodnja“ novinar to lepo treba da sasluša, zapiše i, kao što rekosmo, nosi u štampariju. Što brže može jer je šteta da građani što pre ne saznaju kako će, ostvare li se ove najave (ne dao Bog) ponovo put Crne Gore za neki polovan golfić, pa će ga nekako preregistrovati. Pitanja? Nema pitanja, zlatoustima se ne pogovara.
Ili, kad predsednik države kaže kako je fizička kultura u školama jako važna i najavi nacionalnu akciju u beogradskoj školi koja ima sale, koševe, opremu, vi kao novinar ne možete da pitate kad će posetiti neku školu u unutrašnjosti koja nema ni obruč prikovan za neko drvo pored škole, jer svita skoči na vas. „Dovoljno vam je i ovoliko“, kao da kažu. E baš vam hvala…
Vi ste onda totalno zbunjeni. Ovaj vas pita da li ste novinar ili građanin (jok, ja sam mali zeleni sa crvene planete, pa sam malo svratio). A vi se pitate da li je onaj što je pristao da vam odgovori na pitanje (najčešće ne odgovori na to pitanje) predsednik, poslanik, ministar ili Mik Džeger. U najmanju ruku Madona. Ako je Madona za mene izdvojila pet minuta, onda sam uspeo. Međutim, ako pak, nije Madona, onda sam totalno propao. I kao građanin i kao novinar. Kao građanin sam izabrao nekog da me predstavlja i pristao da ga plaćam ali ne smem ništa da ga pitam. Kao novinar sam propao još gore jer mi je uskraćeno pravo na sumnju, pitanje. Oduzeto mi je, osnovno, sredstvo za rad.
Kako da to promenim. Nikako. Za sopstveni medij nemam novca. Ovi postojeći neće da se „zameraju“ jer „će nam ipak zatrebati“ a ona manjina koji se na tako nešto i osmeli, ostaće bez pitanja, bez odgovora, bez prostorija za rad a redakcija bez oglašivača. Tako vreme došlo.
Najzad, ako čujete da su jutros ponovo napali novinare, odmahnite rukom. Sami su krivi.
